čudovišta u mojoj familiji

duška kulenović - varagić

To je to. Moj život konačno je došao do one tačke koju sam do sada viđao samo u filmovima. Znao sam da će se desiti pre ili kasnije, i da će tada neke istine početi da izlaze na videlo. Ukratko: ja sam na dijalizi, nemam stalni pristup za dijalizu, imam još jedno jedino mesto gde se nalazi privremeni venski kateter. Jedno jedino, svi ostali krvni sudovi u koje bi se to moglo staviti istrošeni su i oštećeni od prethodnih venskih katetera. Kateter se ne sme trenutno zameniti trajnim zbog krvnih ugrušaka koje imam i u veni i aretriji. Ako se otkinu tokom operacije, mogu me ubiti. Ako ne budem imao operaciju pre ili kasnije sigurno umirem jer neću imati preko čega da se dijaliziram. Jedino što sada mogu je da uzimam lekove protiv tromboze i čekam da on rastvori trombove. A dok čekam, imam da kažem sledeće: moja sestra i zet, Duška i Aleksandar Kulenović , su odvratni, odvratni ljudi. Učinili su meni i mojoj porodici milion zlih stvari, vrlo promišljenom, podlo i koristoljubivo. Isisali su iz nas svaku moguću korist, i sada prosto čekaju da ja i moja majka, ljudi koji smo ih materijalno obezbedili, prosto umrемо. Štaviše, Duška Kulenović dolazi u MOJU kuću da me mojoj majci kleveće i da je okreće protiv mene.

 

Rekao sam prekjuče sestri da ću početi da širim informacijem o njoj i zetu. Zet je đanki i kriminalac. Više o tome u drugom tekstu. Hoću da kažem, ako se meni nešto loše desi – batine ili gore – za to je kriv ovaj čovek po imenu Aleksandar Kulenović:

 

Moja sestra je brutalno izdala svoju porodicu. Udala se za sociopatskog narkomana sa kojim je svoje najbliže srodnike prešla ko zna koliko puta. Na ostavinskoj raspravi 2007. moja majka i ja odrekli smo se svog nasledstva – ja polovine, keva SVEGA – zbog ovog jadnog parazita i njene dece. Aploudovaću jednom i dokumenta da se to sve lepo vidi. Moja sestra od toga ima ogroman stan i desetine hiljada eura na računu ( ima i on ). Kako nam se zahvalila? Fizički je napala moju majku na parkingu suda. Kleveće me okolo da sam je prevario. Za deset godina mog dijaliziranja nijednom se nije ponudila da pomogne. Ignorisala je poprilično i moju majku dok se lečila od raka ove godine. Glavno da smo keva i ja kjonstantno davali pare dok se njen mužić ubijao od dopa a nju kuče nije imalo za šta da ujede.

 

Nikad neću prežaliti sve što sam žrtvovao za ove užasne ljude. Nikada.

Nastavak u sledećem broju.

parazit sa kožom žene

Dok glumiš plahog goluba

sa polomljenim krilom

dok mi pričaš bajku 

koja srce slama

u moj život kao bolest

gnusnom, smradnom silom

klizi fantom čije srce vodi hladna tama


Lešinarka me tiho čeka pokraj mojeg groba

sve što je uradila vodi svesna zloba.


Ljudskosti po njoj ja nemam, nit' ona za druge

vampir ne zna osobe, samo plen i sluge

ti si prazni lažnjak, tek surogat čoveka

neka tvoje gnjilo telo muljem vuče reka


U svemu zakazala

ni u čemu dobra

kad klevećeš i prosiš

to sikće gladna kobra

nevesta vampira

naložnica laži

bezvredni parazit

krvav nož iz mraka

razmaženi monstrum

koji žrtve traži

dobijajući sve na tacni

zbog muža

dece

braka


Jadna, sitna ljigava sramota ženskog roda

rada da to malo obraza u sekundi proda


I, kakav je osećaj kad te bližnji gledaju

kao gnusnog pacova i manje od čoveka?


Kako je kad žele da te pravdi predaju

jer boluješ od besnila kojem nema leka?


Reci, bivša sestro, i radoznalost ublaži:

kakav je to osećaj

kad život se sastoji

od strvinarskog čekanja

i uništiteljskih laži?

prozor u pakao: antivakseri i njihove male žrtve

Zlo je svuda. Na ulicama, iza šaltera pošte, u gradskoj kući, na stadionu, u školama, porodičnim 

kućama i stanovima… širi se, diše i razara tamo gde su ljudi. Tiha, prikrivena armija mrtvookih, 

hladnih, nemilosrdnih despota očajnički fokusiranih na kontrolu, moć, teror, koristoljublje i 

dominaciju bezobzirno i gladno, poput crva u lešu i termita u stablu, buši svojom glađu tunel ka 

ciljevima toliko izopačenim i sebičnim da svako iole saosećajan mora pred njima zadrhtati dubinom 

svog bića. Oni traže podršku i saveznike, ali bez žrtava nisu ništa. A ko može biti bolja žrtva od 

sopstvenog bolesnog, bespomoćnog deteta?

 

Ova groteskna, odvratna karikatura majke vrlo očigledno truje i izgladnjuje rođeno autistično dete. 

Truje ga kapima varikine, ukida normalna jela, od januara mu uskraćuje osnovne hranljive sastojke. 

Dete je toliko izgladnelo da krade i jede sve što dohvati, a njegova monstruozna okotiteljka to tumači 

ka simptome Pike koji se OPET JAVLJAJU. Znači, dokazi da dete možda umire od gladi već su bili 

prisutni, a ona ništa nije preduzela. Takođe, dete plače kada vidi hranu koju ona priprema. Poji ga 

MORSKOM VODOM ( !!! ), klistira ko zna čime sve ( verovatno varikina i kafa, možda i urin ), 

kupa slanom vodom, daje mu zeolit na koji je loše reagovao, ignoriše savete nastavnika da mu daje 

normalnu hranu… i na kraju opet pita iste skotove koji su joj ove gadosti preporučili šta i kako dalje 

da postupa. Krvarenje iz nosa, prehlada sa povišenom temperaturom, oscilacije smeh i plač, 

očigledna izgladnelost… sve to ovom čudovištu bez empatije i savesti nije dovoljno da se dozove 

pameti, koju možda i nema. Potpuno ignoriše patnju svog malog sina, koristeći ga kao laboratorijskog 

pacova za 'dokazivanje' suludih ideja. Hoće li ovo dete preživeti svakodnevnu torturu? Ako je i 

preživi, imaće mentalne posledice do smrti. 

 

Idemo dalje. Ovo je snimak tzv. Građanske inicijative za neobaveznu vakcinaciju ( i obavezne bolesti 

) na Tv Pinku 10. 6. 2015. Ovde ću se fokusirati na jedan jedini detalj koji počinje na 4 : 28. Jedna od 

istaknutih antivakserskih trovačica i gošći u emisiji - Ljiljana Kostić, jeziva žena mrtvih očiju i lica 

nalik na bezizražajnu masku koja govori - saopštava svoje vrlo tragično iskustvo sa vakcinama. Ne 

ulazim u to koliko je i da li je uopšte sve to istina jer me sada zanima nešto drugo:

 

Dakle, ova žena je upravo pred TV kamerama rekla kako joj je beba umrla a da pri tom nije ispoljila 

baš nikakve emocije. Ništa. Takvim tonom pričaš šta si kupio u radnji. Zapravo, ne – čak i o banalnoj 

kupovini ljudi govore sa više emocija. Ovako govori bezosećajni robot, psihopata, osoba tako plitkog 

i abnormalnog temperamenta da je to zastrašujuće. Sve i da laže, kako može to da radi tako 

hladnokrvno? I kako može da priča takve laži?

 

Idemo dalje, sve dalje od razuma, samilosti i bilo čega nalik na roditeljsku ljubav. Jedna Slovenka 

zlostavlja dete varikinom i izgladnjivanjem. Postuje slike sve gorih dečakovih rana. Evo prve, od 5. 

septembra:

 

Onda dolazi naredna, 24. septembar:

 

Poslednja:

 

Čak ni ova 'majka' ne negira očigledno pogoršanje, spominje gnoj, kašalj, pad imunog sistema, dve 

nedelje odsustva iz škole… ali ne odustaje od torture. Pita za savet iste moralne i mentalne nakaze 

koje su joj pomogle u zločinu. Jedna od prvosveštenica te ogavne menažerije, Lora Skinner, 

preporučuje joj šarlatanski proizvod koji 'leči' umišljeni uzrok stvarnih bolesti. Ovo dete ne dobija 

pomoć, samo maltretman. Koji sprovode žene. Majke. Navodne negovateljice, zaštitnice, tobože 

zainteresovane za tuđu dobrobit.

 

 

Zaista, Internet je prozor u mnoge male paklove koji se odvijaju iza zatvorenih vrata porodičnih kuća 

i stanova. Vlasti se ne mešaju. Zakon ćuti. Čudovišta divljaju. Čudovišta kakvih ima i u vašem gradu, 

komšiluku, zgradi. Postoji li mogućnost da ih zaustavimo?

 

Bojim se odgovora na to pitanje.

prepoznati skriveno zlo

 

Svet je bogat čovekolikim pantljičarama koje, računajući na našu
zavedenost njihovom ljudskom spoljašnjošću, udovoljavaju svojim
moralno slepim zahtevima pa uzimaju, otimaju, uništavaju i truju šta i koga mogu. Zato je potrebno naučiti znake upozorenja kojiotkrivaju nemilosrdan pogled hijene ispod papirno tankog osmeha i tobože dobroćudne persone. Podstaknut ljupkim iskustvima sa ovakvim spodobama, kao i stručnom literaturom te crnom hronikom, napravio sam spisak znakova upozorenja na koje valja obratiti pažnju u međuljudskim odnosima. Ovde ću pročavrljati o nekima od pomenutih.

Ima mnogo društvenih štetočina koje tiho pletu mreže u komunikaciji i vezama. Niti je moguće niti smisleno reči ko je tu tačno najgori, ali valja prepoznati gmazove koji su naročito zajebani i ogavni kada ih bolje upoznaš. A to su oni što imaju manjak emocija. Ne samo emocija u smislu savesti, nego generalno gledano. Jer takvi su spremniji na zlo od drugih.

Recimo da upoznaš osobu ( ili osobe, kao što su npr identične bliznakinje ) koja izgleda uglavnom prijatno relaksirano i nekako flegmatično. Milina, je l' da, takvi ljudi deluju opuštajuće na okolinu. Onda počneš polako da shvataš kako te dve ( da ostanem pri primeru bliznakinja, zgodan je ) usta ne zatvaraju o drugim ljudima, i kako skoro ništa dobro o njima nemaju da kažu. Sledeće zapažanje bude o tome kako jednako otrovno polivaju po svakom – najboljim prijateljima, novim poznanicima… što je ipak neuobičajeno. Ti onda proveriš njihovu priču, upoznaš te ljude – i totalno se zbuniš. Jer svi su oni bolji nego što ih tračare predstavljaju. Šta to znači? Pa ne samo to da su one otrovne, manipulativne i lažljive, već da se emotivnu ne vezuju baš ( ako imalo ) ni za sopstvene prijatelje. Tretiraju ih kao da su stranci. Rade protiv njih. A to već može značiti kako nisu flegmatične nego naprosto siromašne emocijama, obdarene abnormalnim temperamentom. Naročito ako vidiš da njihove emotivne reakcije, bez obzira na situaciju, ne prelaze nivo koji je mlak, plitak i nekako neuverljiv.

 

Da li su im oči prazne i neodgonetljivog izraza, ili bez ikakvog izraza? Glas ravan, lica često bezizražajna? Verbalna komunikacija čudnovato suzdržana, nepotpuna? Tim gore.

Da li su sklone vrlo grubim šalama što se zapravo svode na verbalno zlostavljanje? Uživaju li vidljivo u njima? Ponavljaju li ih u svakoj mogućoj prilici, nikada se ne izvinjavajući, racionalizujući ih, kriveći žrtvu za sopstveno ponašanje? Šire li uz to tračeve koji mogu ozbiljno naškoditi ljudima, upadljivo ne mareći za posledice? Onda deluju kao sadistkinje bez empatije i savesti. Da li za ovakvo isto ponašanje viđeno kod drugih iznose energičnu osudu, nesvesne ironije takvog osuđivanja? Onda im možda ozbiljno fali introspekcije.

Izražavaju li, posredno ili neposredno, ideju da su iznad drugih, bolje, superiorne, iako nema dokaza za to? Postoji li arogancija u obraćanju drugima, čak i kada je očigledno potpuno neisprovocirana, kao veštački ubačena u razgovor? Odlikuje li ih odsustvo bilo kakvih dugoročnih planova, pasivan i nesređen životni stil nalik plutanju trupca niz reku? Ispoljavaju li čudnu, pomalo infantilnu i za njihovu inteligenciju neobjašnjivu površnost koja praznu priču o nečemu izjednačava sa činjenjem i postizanjem nečega? Pokazuju li natprosečnu sklonost ka tome da im ljudi, ciljevi i situacije dosade, postanu nezadovoljavajući i prazni? 

Ove hipotetičke bliznakinje koje dele istu genetiku i vaspitanje manifestuju, u nešto blažoj i nekompletnijoj meri, neke osnovne psihopatske crte. One u prvom redu zavise od genetike. To nije zaista retkost, ovakvih ljudi ima ali im niko ne postavlja dijagnozu. Ne bave se kriminalom, često ni fizičkim nasiljem, ne završavaju u kaznenim i psihijatrijskim institucijama ( najčešće). Međutim, njihovo postojanje neraskidivo je vezano za povređivanje ljudi. Naročito ako imaju decu, ili se dočepaju službenog položaja koji daje moć nad drugima. Najmanje što će učiniti je ostrakizovanje pojedinaca i emotivno povređivanje. Doduše, nije isključeno da će neko ostati praznog novčanika, zauvek uništene reputacije, istraumiran i fizički zlostavljan. Pa i gore. Mnogo toga zavisi hoće li ovakva abnormalna ličnost doživeti poklapanje za druge nepovoljnih, za nju odgovarajućih društveno-političko-materijalnih uslova koji dozvoljavaju iživljavanje bez kazne. Samo se treba setiti Hitlera.

jedno od najgorih iskustava u mom životu

  

Kao dijaliznom pacijentu, potreban mi je pristup za dijaliziranje da bih ostao živ nakon što su mi bubrezi otkazali. Ovo se postiže prepravljanjem krvnih sudova na ruci. Pošto su se hirurzi Kliničkog Centra u Novom Sadu pokazali patološki nezainteresovani da mi to obezbede ( što je tema za zaseban tekst ), morao sam dati 2700 eura u privatnoj klinici 'Drašković' u Beogradu na Vračaru. Ovo je ispala apsolutna i posvemašnja katastrofa.

Razlog za toliku sumu je u tome da moji krvni sudovi propadaju od dijalize pa mi je preporučena ugradnja veštačkog – takozvanog poliuretanskog grafta. Na toj ruci sam već imao tri operacije, što me čini komplikovanim pacijentom, zajedno sa mojom sklonošću da obolim od tromboze.

To nije smetalo dr. Draškoviću da zanemari bilo kakvu dijagnostiku i primeni metoda ' snaći ću se u hodu'. Nije uradio ultrazvuk ( nije imao radiologa što mi je prećutao, prosto je slagao da snimanje nije potrebno). Nije pročitao dva ultrazvuka koja sam mu doneo. Posledica: menjao je planove usred operacije kada je shvatio da je situacija tamo unutra komplikovanija nego što je misliо. Posledica toga: graft je bio lošije, nepovoljnije namešten, i ono što sam dobio nije bilo ono što mi je izreklamirao. Dakle, da je ostalo samo na tome ispalo bi da me je zajebao.

Ali nije ostalo na tome. Ni blizu.

Fistula za dijalizu mora da ima jak protok krvi inače stane. Tromboza će je zaustaviti, pa treba paziti da do nje ne dođe. Dve nedelje nakon operacije dobio sam trombozu i fistula od 2700 eura, od koje je zavisilo koliko ću dugo živeti, stala je.

Zašto je stala? Nisam siguran i na sudu ne bih mogao dokazati, ali znam da mi doktor uopšte nije povećao dozu ranije uzimanog leka protiv tromboze nakon ubacivanja grafta. Koji je kod bilo koga vrlo sklon tromboziranju, naročito kod mene. Da li je 100% sigurno da ju je to zaustavilo? Možda nije. Da li postoji mogućnost da je to prouzrokovalo kvar? Naravno. Možda je u tom slučaju bilo i drugih faktora.

Onda je usledila prva popravka koja nije uspela. Onda pauza pa druga popravka koja je pokrenula fistulu. Super, mislio sam. Ali opet nešto nije valjalo: nisu mi prepisani nikakvi antibiotici, što je upadljiv propust. Nemar.

Onda se desilo nešto što je moja krivica. Tri dana nakon ove operacije penjao sam se stepenicama i okliznuo. Da ne padnem uhvatio sam se operisanom rukom za gelender. Osetio sam bol u jednom od rezova ( bilo ih je tri). Krvario sam uskoro. Dok sam otišao na urgentnu hirurgiju krvarenje je prestalo, hirurg mi je rekao da ništa ne treba zašivati i snimati, ruka je previjena, ja dobio savet da je maksimalno pazim a inače radim sve što i do sada. Hirurg mi je sugerisao da, nakon svega što se sa tom fistulom desilo, mogu očekivati i ovo i ono. Brujanje u fistuli po kojem se vidi da je funkcionalna nastavilo se, a naredne nedelje pojačalo, što je dobro. Ali povreda se inficirala jer nisam bio zaštićen antibioticima.

I onda, iz neposrednih razloga koji mi nisu jasni, fistula je prestala da radi. Poslednji put. Više nije bilo spasa. A pošto je i dalje bila zagnojena, morao sam u Beograd na četvrtu operaciju – vađenje grafta. I to je bilo to – jedna od najgorih epizoda u mom životu okončana je time što mi je život skraćen. Jer dijalizni pacijent može da postoji samo dok može da se dijalizira, i svaki kvar pristupa koji mu to omogućava skrati mu život. Preko 3000 eura kada se uračunaju razni usputni troškovi, otprilike devet sati na operacionom stolu, oko 1000 kilometara jurcanja od Novog sada do Beograda i nazad, psihofizičko mrcvarenje – sve potpuno uzalud. Moja desna ruka više nikada neće moći da mi za to koristi jer su svi krvni sudovi na njoj sjebani, iskorišćeni, trombozirani, sečeni i krpljeni. Jedino što mi je preostalo je lošije rešenje – trajni venski kateter ( privremeni nosim već mesecima i trenutno je inficiran )- i mora da bude urađen u NS što ne znam kada će biti jer su vaskularci ovde izopačeno ravnodušni prema tome da li ja živim ili umirem i naprosto odbijaju da me leče. Drašković je obećao da će nešto srediti na VMA. Lagao je. Naravno. Time je počeo našu komunikaciju, time ju je i završio.

Vredi li tužiti? Ne. Raspitao sam se. Razloga za to ima nekoliko. Između ostalog, pre operacije moraš potpisati dokument kojim se lekar zaštiti unapred. Promućurno, nema šta, kao da unapred znaju da će zajebati. Iako ne mogu dokazati zbog čega se sve to desilo, Drašković je napravio propuste koji prosto bodu oči i ne mogu se prevideti.

Pare neću dobiti natrag. Doduše, ni on nije tu ništa zaradio jer su sve popravke plaćene iz njegovog džepa. Nije da mi je to neka velika uteha.

Koja je poenta ovog teksta? Samosažaljenje? Ne, jebeš to, to je beskorisno i ljigavo. Poenta je da se ovde ne vredi lečiti ni državno ni privatno. Državne bolnice su smrdljiva legla korupcije, arogantne ravnodušnosti, neprofesionalizma, bahate aljkavosti, nestručnosti. A šta mislite ko vodi privatne klinike? Pa isti oni koji rade ili su radili u državnim. Sa sobom su u njih doneli tu istu arogantnu bahatost koja pacijenta gleda kao da nije čovek nego laboratorijski pacov na kojem je dopušteno praviti zastrašujuće, destruktivne greške. Ko ima para i mora da se leči, neka ide u inostranstvo. Tako je sigurnije.

ravnopravnost polova: nasilne žene zaslužuju nokaut

  

Jedno od osnovnih pravila organizovanog društva je da muškarac ne sme tući ženu. Štaviše, ne sme ni da je udari. Ovo pravilo je apsolutno, što znači da izuzetaka ne sme biti, čak ni kada je žena nasilna i primarni agresor. Muško si, sakri zube, oči i nos rukama, izvodi ples nogama da ne dobiješ štiklu u jaja, ni ne pomišljaj na samoodbranu. Naročito ako ovo tvoje zlostavljanje i ponižavanje ima svedoka jer ćeš stravično najebati. Ali, pitaćeš, zar je svejedno što sam ja ovde žrtva, napadnut, tretiran kao govno, zar to ništa nema veze? Ne, jebi se, nema – reći će mnoge žene, pa i muškarci. Ti si vreća za boks. Žena sme ono za šta ti ideš pravac u mardeljanu. Možda one pevaju pesmu da su jake, nezavisne, da im nisi potreban – ali čim se od njihovog nasilja odbraniš one opet postaju krhke, nesposobne ženice koje detinjasto cmizdre zbog toga što su njihove ogavne siledžijske taktike primereno dočekane. I onda ti dobijaš finu igranku po leđima od okolnih vitezova-spasilaca i policije, suđenje i robiju. Ona će verovatno dobiti pažnju, pomoć i malo slinavog sažaljenja. Nema veze što je prva napala bez opravdanja, nikog nije briga. 

 

Siledžijstvo sa kojim žene fizički napadaju muškarce u stvari je zastrašujuće. Ne u smislu njihove snage i fajterskog umeća ( osim ponekad ), već zbog podrške koje one tu imaju a ti nemaš. Ama baš ništa ne smeš da im uradiš, ni sitnicu. Kao da si dete a zlostavlja te odrasla osoba. Svesne toga, nasilne žene maksimalno zloupotrebljavaju ovu ogavnu situaciju, nekad do te mere da muškarcu unište život. Gde je tu pravda? Zašto bi iko ikoga udarao, zar nemamo jezik za sporazumevanje? I zašto je u redu da žena bije muškarca? Kao, ne može mu naneti ozbiljne povrede, unakaziti ili čak ubiti? A poniženje, šta s tim – muškarci nemaju lično dostojanstvo? Emocije? Ljudskost? Sve to rezervisano je isključivo za 'slabiji' pol?

 

Znam muškarce koji su u svojim vezama bili emotivno, finansijski, socijalno pa i fizički maltretirani. Ne znam da je ijedan od njih uzvratio udarcima. Istina je da većina tipova neće to uraditi jer nije tako vaspitana. Ali je zato vaspitana da skoči i ugazi lika koji se od ženskih udaraca odbrani šamarom. Jebena patrijarhalna nebuloza i isprazni mačizam. Moj sociopatski zet, bezobziran i nasilan čovek, trpeo je da ga moja parazitirajuća, harpijasta sestra tuče džezvom u glavu. Nije da nije zaslužio, ali je nije udarao. Takođe, mnoge žene su vaspitane da narcisoidno smatraju kako su udarci, šutiranje, pljuvanje i šamari opravdani ako nešto ne ide po njihovom.

Doba ovakvog mazohističkog kavaljerstva i duplih standarda mora proći. Dosta je toga da maltretirane muževe/momke nazivamo mlakonjama i od njihove patnje pravimo vic. Pre će biti da oni jednostavno ne znaju šta da urade a da to za njih ne ispadne totalna katastrofa. I muški i ženski su ljudska bića, znači - jebeno zle životinje. Imati jajnike ne znači imati oreol i anđeoska krila. Odrasli su odgovorni za svoje postupke, pa ako su takvi da zaslužuje zveket po tamburi – molim lepo. Nikoga ne bi trebalo da brine kog su pola. 

patološka gramzivost i zao karakter

Postoje razni načini da utvrdite da li je osoba koju znate – ili mislite da znate – karakterno izopačena, besprizorna, krajnje sebična, grabljiva, zloćudna, znači – patološki ispljuvak od ljudskog bića. Jedan koji bih sada spomenuo je nešto čega se ljudi poprilično gade, a to je patološka gramzivost i škrtost.

Dakle, u doba kada sam još razgovarao sa mojim sociopatskim zetom, dakle pre nekih 5-6 godina, desila se ova raznežujuća i razgaljujuća epizoda koju ću uvek rado spominjati. Zet je, treba napomenuti, i tada imao redovan izvor prihoda, pare na deviznom računu, ženu sa velikim, lepim stanom i isto parama na deviznom računu. Dakle, materijalno obezbeđen bolje od većine. Što ga uopšte nije sprečilo da pretura po kontejnerima, i to na moje oči.

Evo šta se desilo.

Ja sam izlazio iz stana, išao sam negde taksijem. Moja majka je za svoje unuke spakovala u kesicu dva kivija i jednu bananu. Zamislite na momenat na šta podsećaju te tri jadne voćkice. Kesicu je okačila o kvaku , pa sam ja pomislio da je to neko đubre koje treba baciti. Bacio sam je u jedan od tri nadzemna kontejnera u blizini, zvao taksi i čekao na ulici. Ali oh i kuku i kakva katastrofa, keva je saznala moju grešku i obavestila zeta. A ovaj bedni skot je, bez i najmanje primese stida jer on toga apsolutno nema, jurnuo ka kontejnerima i počeo da pretura po njima, kako bi sproveo akciju spasavanja voćnog kurca koji će, prekriven trilionima bakterija, da odnese svojim sinovima koje oh tako voli. Ne mogu da kažem da me je to iznenadilo.

U jednom momentu ova čovekolika pantljičara mi je doviknula: Ej Vojo, u koji kontejner si to bacio? Ja sam mu odviknuo: Nemam pojma! U sebi sam dodao: I da znam ne bih ti rekao. Kopaj!

Taksi je stigao i odveo me od te patološke blamaže.

Zašto bi se neko ponašao tako odvratno kao ovaj jadnik? Racionalan razlog za to uopšte ne postoji. Novca ima, hrane ima, voćni kurac može i sam da kupi… zar ovakav postupak nije onda sasvim besmislen?

Ne, na žalost nije. Tako rade loši, zli ljudi. Tako rade gramzive crne rupe sa neutaživom, grabljivom potrebom da uzmu sve što mogu dobiti besplatno. To je logika lešinara. Moj zet i sestra su lešinari. Treba da vidite šta rade na ostavinskoj raspravi.

Takva osoba će svojim pipcima grabiti šta god može, ukrasti kad se ukaže prilika, prevariti čim se javi šansa. On pri tom može biti i bogat, nema to nikakve veze. Unutar njega urliče čudovišna gramzivost koju nikada i ništa ne može zadovoljiti. Ona je bliznakinja sociopatske potrebe da se ljudi kontrolišu, eksploatišu, manipulišu, zloupotrebe i unište. Moja nesposobna sestra našla je muža kakvog zaslužuju i koji na nju liči. Bednika bez stida što usred bela dana, u komšiluku gde ga znaju, pretura po đubreta iz potpuno tričavog razloga. A pri tom radi za vojsku. Nosi uniformu. Zapoveda nekom.

Ima zaista mnogo načina da čovek pokaže da je zao. Neki od njih nisu nimalo strašni, pre su smešni i vrlo, vrlo jadni.

mizerina krastalinac i zastrašujući šampon za kosu

Mizerina kosicu retko vrlo mije

te je celih šest meseci ni dotakla nije

roj zunzara nju je običavao da prati

kad s kafanskog posla u garsonjericu se vrati

kao barjak junački smelo što se vije

nad glavom kojom nehajno dominira forma

u koju brižna lastavica gnezdo 'tiću svije

I taj plašt od muva istinu tad slika

o svojstvima ovog neobičnog lika

i prirodi srca malecnog i lednog

mesa patnje gladnog i suza jada žednog

što je drugom ruglo, njojzi biva dika

kada bol u srcima mučiteljski čika

i zlostavljanje rečima bude dnevna norma

- I onda, ono kao – tiho spletkari Mizerina dok dim njene jeftine cigare iritira muve nad poluokamenjenim košmarom od kose, živopisno ukrašenim zunzarama što na nju glupo sleteše da se više nikada ne odlepe – njegova keva se smuvala sa tim odvratnim kriminalcem, da ne poveruješ kakav je kad ga vidiš, sav u zatvorskim tetovažama po vratu i rukama, i kresali su se maltene pred njim, a i zajedno ga tukli. On je onda, ono kao, mokrio u krevet pa su ga još gore tukli, i zato je sada tako sjeban i ima te tikove i pokušavao je da se ubije. Možda ga je jedan od kevinih jebača silovao. Ne znam da l' je tako ali… kada sabereš dva i dva, jako je moguće.

- Da, da – ubacuje se njena bliznakinja Vitriola, kraće ali jednako ogavne kose, pušeći istu vrstu jeftinog duvana – to je jedna monstruozna familija, pravi cirkus nakaza, ono kao. A i Trifa, ono kao, nije baš neko cveće, ima on kevine fazone tipa žešći bes, cuga, malo je i u tim sitnim kriminalnim vodama. Kažu da gaji gandžu u stanu pa je prodaje jer je u dugovima…

- Ej, ej, ej! - vikne jedan od prisutnih za njihovim stolom u bašti hipsterskog kafića – Je l' si ti normalna, šta to pričaš bre! To se ne govori! 'Oćeš da ga uhapse?

- Ma nećeš ti da mene ućutkuješ, je l' ti jasno! - drekne Vitriola okrenuvši glave ljudi za susednim stolovima – Ja ću da pričam šta god 'oću o kome god 'oću! Eto, recimo ti – iskezi se zmijski zlobno, spremna za osvetničko iživljavanje – cura te je ostavila prošle nedelje, je l' da? E pa Nađa mi je rekla da joj je ona rekla kako si dekintirani luzer koji ni izlazak ne može da plati… a nije to jedino što ne možeš… je l' tako?

- To se… nikog ne tiče, a ti i Nađa treba malo jezike da skratite… - mrmljao je bundžija, očigledno neutralisan, poniženo zureći u svoje patike. Zli osmesi bliznakinja veselo sahraniše poslednje ostatke njegovog samopoštovanja.

- I znači – pobedonosno nastavi Mizerina cinkarenje – on, ono kao, diluje tu gandžu, vuče se okolo pijan, traži, ono, sažaljenje i izigrava žrtvu, a jasno je da nije ni sam baš čist, kao da je malo perverzan… videla sam ja njega blizu osnovne škole, nisu to čista posla, mislim, nema on tu šta da radi osim…

I dok je siktala ove neljudskosti, jedan pramen njene odvratne crne kose oživi, zavijuga se kao nešto sluzavo i gnusno, zapalacavši ka roju muva da svojom toksičnom lepljivošću uhvati jednu od njih, potpuno nalik biljki - mesožderki. Zelena zunzara nestade u toj tamnoj, pulsirajućoj gadosti, a Mizerina, očigledno nesvesna ove smučavajuće rabote, nastavi sa podjednako bljuvotinastom pričom dok su njeni prijatelji gledali u neverici, šokirano zijajući.

- … čitala sam da oni što su seksualno zlostavljani u detinjstvu često i sami posle svašta rade deci, kontaš. A on mi je žešće sumnjiv i na jedno i na drugo…

- Mizerina, jebote – konačno progovori Vitriola – tvoja kosa 'ladno jede muve.

- A? Šta ti bre sereš tu?

- Ne serem, tvoja kosa ima, ono, pipke i njima lovi muve!

Poslednje reči iscedila je uz zabavljen kikot. Ovo njenoj sestrici uopšte nije prijalo pa krenu sa defanzivnim romorenjem:

- Ej, nemoj tu da mi sereš , ono, ta gadost što je ti imaš nad facom pojela je vrapca pre neki dan!

- Nije istina!

- Nije? A šta je onda ovo?

I ona hitro ustane, nagnu se preko stola posegnuvši u sestrinu zgražavajuću kosu, što naiđe na Vitriolin bes i vrpoljenje.

- Ostavi, gaduro! Marš! Odjebi!

- Miruj, kalašturo smrdljiva!

Nakon kraće borbe koju su gosti kafića zaprepašćeno pratili oko deset sekundi, Mizerina se vrati u svoju stolicu, držeću nešto u ruci visoko i trijumfalno da svi vide, bacivši predmet pred svoju zajapurenu seku. To je bila lobanja neke sitne ptice.

- Evo! Gledaj! Šta sam rekla!

- O bože, odvratno, majko mila! – uzdisali su njihovi prijatelji, očigledno se spremajući da stave nešto novca na sto i odmagle pod hitno, nimalo željni ovakvog publiciteta. Bliznakinje nisu ovo primećivale, suviše obuzete izlivima uzajamne mržnje.

- Pa šta, barem nisu jebene muve! A i ko mu je kriv što je tu sleteo, nisam ga ja zvala!

- Nisam baš sigurna da nisi! Imaš ti onaj trik sa mrvicama, videla sam ja!

- Ti ćeš da mi kažeš, jebena meduzo! Pipci se vijugaju oko tebe svako malo a ti kuliraš kao da to nije ništa!

- Pa i nije! Ja barem nisam nagovarala Lidiju da skoči sa zgrade!

- U, ala ju je trebalo nagovarati! I nisam je nagovarala, samo sam joj iskreno rekla da je ružna, glupava luzerka! Ti si joj govorila isto!

- Ne tog dana kada je skočila!

- Nego dan pre toga!

U momentu padanja ove slatke, šarmantne izjave, Mizerina i Vitriola su već bile potpuno same za stolom, dok su se i okolni užurbano praznili. One primetiše to tupim, blago zbunjenim pogledima, iskreno uvređene ovakvom nevaspitanošću.

- Jebote, gledaj – ladno su otišli! Kakvi seljaci!

- Da, stvarno nisko. Baš su pizde. Ali, zar se čudiš? Lepo ti ja govorim da nam je društvo skenjano.

- Aha, a je l' si videla kako Kaća, ono kao, baš JAKO obraća pažnju kada pričamo loše stvari o nekom, kao da pamti i da sve to, ono, prepričava?

- Totalno, totalno.

Desetak metara dalje, konobar je bespomoćno stajao gledajući ih, očigledno ne baš voljan da priđe i naplati šta ima.

antivakserske nagrade za majku godine

Ime pobednice: Penelopa Baronišić – Rihter

Zanimanje: Majka osmoro dece, za sada.

Omiljeno jelo: Raw vegan carpaccio od šargarepe, placenta burger, čaša solarne izvorske vode.

Omiljeni sport: Bosonogo hodanje.

Omiljeni kućni aparat: Zaper od kamionskog akumulatora.

Znak u horoskopu: Krava.

Draga braćo i sestre, ja sam… ja sam tako ponosna što ste baš mene odabrali za ovu veliku, najveću nagradu koju toliko zaslužujem svojim radom i paćenjem… izvinite, ali suze same idu, eto i mi heroji imamo emocije. Moram ovde reći jednu veliku stvar, znam da ćete svi razumeti: na celom ravnom svetu nema težeg posla od posla majke. Šta, muškarac, on možda ide u vojsku ali ne ide vojska dece iz njega. Ne nosi on TO u stomaku mesecima, ne grize njemu TO bradavice, nije spiritualno povezan sa detetom takvom dubokom, svetom i saosećajnom vezom, i TO onda više pripada majci. Zato majka bolje zna, i red je da primi ovu prelepu nagradu, ovu tijaru od lekovite aluminijumske folije. Stvarno, baš vam hvala, jedino što bi me više obradovalo je šešir od krompira, čujem da je dobar za glavobolju.

Svima vama je poznat moj rad na demaskiranju farmaceologa-ubica i iluminata u pedijatriji, moj organski uzgoj Tibetanskog čička od kojeg ja i Dragoslav kuvamo čaj za lečenje dijabetesa, širenje istine o sangejzingu kroz dvogled, da imam osmoro divne dece i odlučan stav o klistiranju benzinom. Svi smo ovde razmenjivali recepte i moji gođi-beri-humus bezglutenski jonizovani kolačići sa svežim urinom uvek su traženi. Zato svi znate koliko sam ovo zaslužila, i koliko je požrtvovanosti i hrabrosti sa moje strane bilo potrebno da dobijem vaše više nego zasluženo priznanje.

Zahvaljujem svima vama i svojoj familiji koja je evo ovde, osim mog najmlađeg sina, sad je u takvoj fazi čišćenja Domestosom da ne bi ste poverovali koliko je crva izbacio. Hvala, hvala, i meni je drago. Jadničak je udario prst na nozi, prst promenio boju i ja da ne rizikujem ništa krenem dete da protokolišem... znate kako se samo očistio u licu od znoja, a i pogled mu je nekako bistriji dok jauče. Otkako smo izgubili bebu zbog posledica vakcinacije ne želim stvari da prepuštam slučaju, jer tako rade one izopačene, lešožderske majke što koriste šampon i zlostavljaju pileće fetuse. A ja moje dete tada negujem, uvedem Domestos sa vodom, može i sokom ako je dobar, stavljam mu obloge na čelo, mažem tabane jednom prekrasnom mešavinom ne-GMO senfa i lekovite Afričke ljute paprike, čak se i slikam s njim da zabeležim te prelepe trenutke čišćenja i zbližavanja majke i deteta. Hvala, hvala, divni ste, hvala.

Ako neko ima pitanja o mojim metodama za klistiranje dece mlađe od tri godine, kao i pitanje kako obuzdati hiperaktivno dete pre klistiranja benzinom, kafom, urinom, ekstraktom koprive, rado ću da odgovorim na sva vaša pitanja. Odmah da vam kažem, plastične vezice čuda čine. 

evil dead 2013

         

Horor fanovi su već godinama opravdano iziritirani, besni i smoreni poplavom skrnavećih, idiotskih, komercijalnih i nemaštovitih rimejkova, nastavaka i ributova. Evropljanin napravi uspešan film o vampirima – eto ti Amera da par godina kasnije snimi svoju jebenu verziju. Japanac lansira trend djevojčica kojima mokra kosa prekriva facu ( oh, ala je to strašno! ) dok pužu iz jebenog VHS ( ? ) snimka, i eto opet gramzivog kauboja bez ideja ali sa urlajućom gladi za milionima doloresa. Ni njihovi stravoužasavajući klasici nisu pošteđeni: legendarni The Thing dobija skroz nepotrebni prikvel dodatno zasran kompjuterskim animacijama kojima su prekriveni praktični efekti, Carrie se pretvara u smučavajuće ispeglanu, zašećerenu i neefektnu reklamu za manekene koji se iz nekog neobjašnjivog razloga bave glumom, Halloween dobija DVE nove verzije u kojima misterioznost čudovišta biva zamenjena neuverljivom i neizbežno nelogičnom origin story humanizacijom, a u nastavku ( ! ) i papazjanijom od paranormalne nadogradnje( čitaj : dodatnog poglupljivanja )… Sve u svemu, ovakve cash-and-attention-grab strategije opravdano se smatraju jednom od glavnih boljki žanra. 

 

That being said, novi Evil Dead po mom mišljenju NE SPADA u takve rimejkove. Naprotiv, ovo je za mene bez i trunke sumnje jedan od najboljih modernih horora. Što je mišljenje sa kojim bi se mnogi složili, a otprilike isti broj ljudi na njega ispovraćao. Kako to, zašto to?

 

Pre svega, primećujem da mnogi mrzitelji nove verzije spadaju u fanove, ili barem poštovaoce originala kojima pegla ide već na samu pomisao da će njihov ljubljeni klasik biti prepravljen na bilo koji način. Oni kreću od premise da je to ideja iz koje ništa dobro ne može izaći. E pa kada unapred odlučiš da nešto neće valjati, sigurno ćeš pronalaziti 'dokaze' da si u pravu, čega god se to ticalo. I onda čitam recenzije poput ove ovde koje se zlonamerno hvataju za sve i svašta, nalazeći dlaku u svakom jajetu. Glupo je što ljudi idu u kabinu sred šumetine na planini? Bez toga nema Evil Dead filmova, štaviše, razlog za to u originalu ( idemo u zajebanciju ! ) glup je do bola čak i za horor-komediju. U novoj verziji glavna junakinja se skida sa dopa, što ima smisla jer čik nađi lerdija, apoteku, lekara koji piše recepte ili drugog ćomana u toj jebenoj divljini. Ima ljudi koji se ovako detoksiciraju i ja sam čuo za nekolicinu. Ali baraka je tako daleko od svega, kakav apsurd! Ne, to je element horor žanra – strah da će ti se na nepristupačnom mestu dešavati strašne stvari. I zašto ti to nije smetalo u originalu? Ali junaci nemaju ni telefone ni Internet! Da, zato što su autori hteli da film ne bude vezan za određen vremenski period.

  

Ali gde je nestao sav onaj mračni humor, kmeee, kmeee, kmeee? Aha, a da ga ima bunio bi se kako nova verzija samo kopira staru. To je ono što se zove 're-imagining'. Rimejk ne mora biti nimalo jebeno smešan, to je horor naposletku. A to što je lik koji nađe ukletu knjigu pa počne da čita bajalicu za zazivanje demona očigledno vrlo glup kad to radi? A kako inače da počne radnja u Ivl Đed filmu? I kako on odmah može znati sa čime ima posla? Treba li demon da dobije poziv mejlom? Prisustvo nečeg zlog već čeka protagoniste, čeka žrtve i čujemo kako šapuće 'Join us', što je saundbajt direktno uzet iz originala. Ono ih kontroliše u nekoj meri od početka, utičući na njihove odluke. Priznajem, ima nategnutih, neuverljivih momenata i skroz fantastičnih obrta, ali to je jebeni Ivl Đed, i bio sa humorom ili bez njega, ideja je da se prenese nešto od duha originala. Što znači – neće sve biti logično niti treba. Pa bem li ti dedajta motornom testerom, ovo je horor o demonu koji zaposedne ljude i širi se kao zarazna bolest, koliko realizma od toga očekivati? Onda ide kritika na račun toga što su likovi u nemogućnosti da zbrišu jer je – how convenient – grunula nenormalna kiša i poplavila jedini most. U originalu most je jebeno prepolovljen, znači – zle sile su dovoljno snažne za takav manevar već u toj fazi događaja. Osim toga, audio-komentar otkriva da je most i u stvarnosti bio poplavljen, jer je snimano na Novom Zelandu koji ima prilično ozbiljne padavine. Znači – nisu to bili ni specijalni efekti ni feler u scenariju.

Ovaj film je krvavo sadističko iživljavanje bez ičeg originalnog! Prvi deo te izjave je smešna kuknjava: to je splater, verzije iz osamdesetih su isto to samo uz vrlo bolestan humor i loše specijalne efekte. Dedajti su očigledni sadisti, baš kao i Sem Reimi. Demon u ributu je gadan mučitelj koji žrtve maltretira fizički i mentalno, što ga čini strašnijim a atmosferu teskobnijom. Drugi deo izjave je naprosto težak bullshit: puno toga je promenjeno, sasvim dovoljno da nova verzija može biti posmatrana zasebno. Demon se ne oslobodi prosto jednim čitanjem bajalice iz 'Nekronomikona' koji se ovde i ne zove tako, već mu je potreban ritual koji se odvija u fazama. Imamo uvod u radnju,možda nepotreban, ali zato drugačiji od već viđenog. Likovi, iako nedorađeni, ipak su kompleksniji nego oni stari, a njihovi međusobni odnosi drugačiji. Završnica je totalno suluda i ni nalik na prethodne varijante. Vrlo je jasno da se Fede Alvarez potrudio što se tiče unošenja novina, uz istovremenu vernost originalu.

 

Onda imamo ovu arogantnu kritiku koja sadrži narednu rečenicu: „ That the remake is content with being so mean-spirited, so joyless, and so mechanical suggests that Campbell and Raimi don’t know what was good about “The Evil Dead” and its sequels. „ Bam! Tvorci legendarnog originala nemaju pojma zbog čega su njihovi sopstveni filmovi dobri. Ali zato ovaj ovde gari koji ništa nije snimio nego je „ majored in political science and minored in film „ - e, on to mnogo, mnogo bolje zna. Moram li da analiziram ovakvu monumentalnu, izluđujuću, pretencioznu uobraženost? Ne bih rekao. Samo ću istaći kako je izgleda mnogi ispoljavaju. Ne znači im mnogo što su ributu kumovali hvaljeni i poštovani tvorci originala, svi oni ipak znaju pravu istinu. Tako i dotični hipster, koji priznaje da je raskrstio sa horor filmovima, prvo piše ljubavno pismo verzijama iz osamdesetih, a onda poliva kiselinu po novoj, ne objašnjavajući preterano svoja mišljenja. Izvođenja su beživotna, osim glavne glumice Džejn Levi – žali se novi Rodžer Ebert. To je donekle istina kada su u pitanju Šajlo Fernandez i, u manjoj meri, Džesika Lukas. Ali Lu Tejlor Puči i Elizabet Blekmor ne odgovaraju opisu, možda im je samo trebalo malo vremena da se zagreju i pokažu veću izražajnost. A kakvi su glumci u originalu? I kakvi bre glumci u originalu, ono je ljuti amaterizam. 

                                           smeši mu se oskar

  

Scenario je katastrofa, tvrdi pametnjaković ne objašnjavajući zašto tako misli. Svakako, scenario nije savršen – dijalozi stvarno mogu biti bolji, neki delovi uverljiviji i manje cheesy, ali daleko, daleko je to od bilo kakve katastrofe, štaviše. Priča je vešto vođena, u prvoj sceni nas pecajući stravom i nasiljem, onda dolazi zatišje dok nam se vidljivo prikradaju užas i propast, zatim kreće magijski ritual kroz koji demon zaposeda glavnu glumicu mic po mic, dajući nam slatke trenutke narastajuće teskobe prateći njenu sve jeziviju transformaciju. Ritual biva kompletiran i pravi pičvajz kreće sve više i više se zahuktavajući, ne popuštajući u intenzitetu i kvalitetu, kulminirajući na veoma lud, krvav i košmaran način. Ovaj film ne pretenduje na duboke poruke, neki naročit subtekst, već da bude dobra, krvava horor zabava. U tome i uspeva. U njegovom univerzumu postoji specifična logika koja je ispoštovana češće nego što kritičari primećuju. A izgleda kako nekad ne žele da primete. 

  

Ovaj film cilja samo na šokiranje publike, cmizdri Gospodar Filmske Kritike. Ajde ne seri. Glavna glumica je fantastična, njen talenat impresivan, naročito s obzirom da je imala 23 godine, ne toliko mnogo prethodnog glumačkog iskustva, i nula iskustva sa snimanjem horora. Ovu ulogu, nimalo laku i prostu, snimanu pod vrlo teškim i stresnim uslovima, apsolutno je rasturila. Ako bih sastavljao top 10 listu najboljih Final Girl uloga u hororima, Džejn bi bila među prvih pet. Specijalni efekti su fantastični, CGI korišćen isključivo za pokrivanje kojekavih žica, sajli i drugih rekvizitskih zezalica . Scenario sam spomenuo. Generalno, da original nije trebalo popravljati njegovi autori ne bi ni želeli novu verziju. Surprise, surprise – mnogo toga i jeste popravljeno a da rezultat nije bio generički dosadno ostvarenje, bleda kopija, čisto komercijalna ispala. Ovaj film očigledno za cilj ima kvalitet.

 

 

Na kraju svoje pljuvačine, lik filmu demonstrativno, sa izmaštane visine, daje JEDNU zvezdicu od pet. Novoj, široko i opravdano omraženoj verziji 'Keri' dao je TRI. Dobar vic, nema šta. Otpisao je 'ladno skoro sve dobre strane ovog umetničkog dela, poprilično zbog toga što mu se diže na original. Dakle, kvaliteti koje pripisuje staroj verziji anuliraju kvalitete nove. A to ima smisla onoliko.

 

E, a tu su i kritike upućene sceni silovanja glavne junakinje od strane drveća i njihovih grana/lijana/whatever. Ovde ulazimo u teritoriju modernog feminizma, političke korektnosti, trigger warning cmizdrenja i cenzure. Priznajem, ta scena u originalu jeste gadna, nije neophodna, ali ni ceo film pa ni cela franšiza takođe nisu neophodni. Dižu se glasovi protiv seksualnog nasilja nad ženskim likovima u hororima, spominju bombastične fraze kao što je „ politics of tree rape“, besne optužbe za mizoginiju… Znači, svi živi u originalu bivaju brutalno ubijeni, ali film je isključivo ŽENOMRZAČKI? Šta, nasilje protiv muškaraca se ne računa? Ma zašto bi, tipovi ionako češće bivaju žrtve nasilnih zločina pa se to nekako podrazumeva. Na primer, ova recenzija se skoro uopšte ne osvrće ni na jedan drugi aspekt ributa. I mada je scena ublažena u odnosu na original, autorki teksta to ne znači mnogo, i ona je čak naziva seksualno stimulišućom. Za koga, majke ti? Meni definitivno nije tako delovala i sigurno nisam jedini jer nismo svi silovatelji i jer NIJE SEKSUALNO STIMULIŠUĆA. Misli li ta žena da se svi muškarci lože na silovanje? Uz to, ona kuka jer u obe verzije, kada žrtva priča o svom iskustvu, njeni prijatelji odbijaju da joj poveruju. Pa gusko jedna, šta drugo da urade? Da kažu ' O svakako, ta priča kako te je silovala šuma/ crna lijana ispuzala iz usta žene-demona skroz je realna, sve ti verujemo'? Ona 'ladno pokušava da provuče neki feministički aktivizam kroz jednu skroz nadrealnu situaciju gde napadač nije ni muškarac ni ljudsko biće u filmu koji ne govori o seksualnom nasilju. Vrlo inteligentno.

 

A evo ovde i teksta gde se knjiški analizira 'maskulinizacija' glavne junakinje koja motornom testerom ( falusni simbol! ) prepolovi glavu demonke time tobože simulirajući nekakav blowjob, čime kao promoviše ideju da žena može biti heroj samo ako oponaša muškarca? Šta bre? Ko kaže da su scenaristi uopšte pokušavali da ubace poruke takve vrste? Eto šta se dešava kada ljudi žele da teorije koje su naštrebali na koledžu vide i tamo gde ih nema.

  

Ono što ja čujem kada čitam takve zamerke je besni urlik ' cenzurišimo filmove u skladu sa onim što nama smeta!'. E pa terajte se malo u kurac, ili lijanu, kako god vam drago. Zašto gledate horore ako ne podnosite prizore nasilja? Glavna junakinja na kraju ispadne heroj, prođe kroz pakao i izađe kao pobednik i jedini preživeli. To vam nije dovoljno zbog scene seksualnog nasilja koja je ubačena samo i jedino zbog toga što je u originalu? Da, naravno, hajde da SVAKI prikaz nasilja u hororima protumačimo kao da to isto nasilje veliča, čak i kada očigledno nije tako. Sledeći logičan korak je cenzura svakog takvog filma. Ma najbolje da horora nema. Ili još bolje, da bukvalno svaki film, bez obzira na žanr i sadržinu, prvo pogleda komisija sastavljena od razmaženih cmizdravaca koji će odlučiti da li su 'trigerovani' nečim u njemu, pa ako jesu – cenzurisati ili zabraniti! Jebeš sve što ti ne prija, emajrajt?

 

Da zaključim ovo silno brbljanje: Evil Dead 2013 je film oko kojeg se neminovno moraju lomiti koplja. I pored fantastične glavne glumice, vrlo kompetentne režije i montaže, dosta solidnog scenarija, kvalitetnog zvuka, saundtreka, zadivljujućih specijalnih efekata, atmosferične, jezive fotografije i osvetljenja, itd, itd, njegovo prokletstvo su brutalna sadržina i činjenica da je u pitanju nova verzija obožavanog kult klasika. Takođe, politika modernog feminizma, naročito Američkog, uskočiće u priču. Mrzeće ga onoliko ljudi koliko ga i voli. Ja definitivno spadam u one druge, a za to imam gomilu jakih razloga.