mizerina krastalinac i zastrašujući šampon za kosu

Mizerina kosicu retko vrlo mije

te je celih šest meseci ni dotakla nije

roj zunzara nju je običavao da prati

kad s kafanskog posla u garsonjericu se vrati

kao barjak junački smelo što se vije

nad glavom kojom nehajno dominira forma

u koju brižna lastavica gnezdo 'tiću svije

I taj plašt od muva istinu tad slika

o svojstvima ovog neobičnog lika

i prirodi srca malecnog i lednog

mesa patnje gladnog i suza jada žednog

što je drugom ruglo, njojzi biva dika

kada bol u srcima mučiteljski čika

i zlostavljanje rečima bude dnevna norma

- I onda, ono kao – tiho spletkari Mizerina dok dim njene jeftine cigare iritira muve nad poluokamenjenim košmarom od kose, živopisno ukrašenim zunzarama što na nju glupo sleteše da se više nikada ne odlepe – njegova keva se smuvala sa tim odvratnim kriminalcem, da ne poveruješ kakav je kad ga vidiš, sav u zatvorskim tetovažama po vratu i rukama, i kresali su se maltene pred njim, a i zajedno ga tukli. On je onda, ono kao, mokrio u krevet pa su ga još gore tukli, i zato je sada tako sjeban i ima te tikove i pokušavao je da se ubije. Možda ga je jedan od kevinih jebača silovao. Ne znam da l' je tako ali… kada sabereš dva i dva, jako je moguće.

- Da, da – ubacuje se njena bliznakinja Vitriola, kraće ali jednako ogavne kose, pušeći istu vrstu jeftinog duvana – to je jedna monstruozna familija, pravi cirkus nakaza, ono kao. A i Trifa, ono kao, nije baš neko cveće, ima on kevine fazone tipa žešći bes, cuga, malo je i u tim sitnim kriminalnim vodama. Kažu da gaji gandžu u stanu pa je prodaje jer je u dugovima…

- Ej, ej, ej! - vikne jedan od prisutnih za njihovim stolom u bašti hipsterskog kafića – Je l' si ti normalna, šta to pričaš bre! To se ne govori! 'Oćeš da ga uhapse?

- Ma nećeš ti da mene ućutkuješ, je l' ti jasno! - drekne Vitriola okrenuvši glave ljudi za susednim stolovima – Ja ću da pričam šta god 'oću o kome god 'oću! Eto, recimo ti – iskezi se zmijski zlobno, spremna za osvetničko iživljavanje – cura te je ostavila prošle nedelje, je l' da? E pa Nađa mi je rekla da joj je ona rekla kako si dekintirani luzer koji ni izlazak ne može da plati… a nije to jedino što ne možeš… je l' tako?

- To se… nikog ne tiče, a ti i Nađa treba malo jezike da skratite… - mrmljao je bundžija, očigledno neutralisan, poniženo zureći u svoje patike. Zli osmesi bliznakinja veselo sahraniše poslednje ostatke njegovog samopoštovanja.

- I znači – pobedonosno nastavi Mizerina cinkarenje – on, ono kao, diluje tu gandžu, vuče se okolo pijan, traži, ono, sažaljenje i izigrava žrtvu, a jasno je da nije ni sam baš čist, kao da je malo perverzan… videla sam ja njega blizu osnovne škole, nisu to čista posla, mislim, nema on tu šta da radi osim…

I dok je siktala ove neljudskosti, jedan pramen njene odvratne crne kose oživi, zavijuga se kao nešto sluzavo i gnusno, zapalacavši ka roju muva da svojom toksičnom lepljivošću uhvati jednu od njih, potpuno nalik biljki - mesožderki. Zelena zunzara nestade u toj tamnoj, pulsirajućoj gadosti, a Mizerina, očigledno nesvesna ove smučavajuće rabote, nastavi sa podjednako bljuvotinastom pričom dok su njeni prijatelji gledali u neverici, šokirano zijajući.

- … čitala sam da oni što su seksualno zlostavljani u detinjstvu često i sami posle svašta rade deci, kontaš. A on mi je žešće sumnjiv i na jedno i na drugo…

- Mizerina, jebote – konačno progovori Vitriola – tvoja kosa 'ladno jede muve.

- A? Šta ti bre sereš tu?

- Ne serem, tvoja kosa ima, ono, pipke i njima lovi muve!

Poslednje reči iscedila je uz zabavljen kikot. Ovo njenoj sestrici uopšte nije prijalo pa krenu sa defanzivnim romorenjem:

- Ej, nemoj tu da mi sereš , ono, ta gadost što je ti imaš nad facom pojela je vrapca pre neki dan!

- Nije istina!

- Nije? A šta je onda ovo?

I ona hitro ustane, nagnu se preko stola posegnuvši u sestrinu zgražavajuću kosu, što naiđe na Vitriolin bes i vrpoljenje.

- Ostavi, gaduro! Marš! Odjebi!

- Miruj, kalašturo smrdljiva!

Nakon kraće borbe koju su gosti kafića zaprepašćeno pratili oko deset sekundi, Mizerina se vrati u svoju stolicu, držeću nešto u ruci visoko i trijumfalno da svi vide, bacivši predmet pred svoju zajapurenu seku. To je bila lobanja neke sitne ptice.

- Evo! Gledaj! Šta sam rekla!

- O bože, odvratno, majko mila! – uzdisali su njihovi prijatelji, očigledno se spremajući da stave nešto novca na sto i odmagle pod hitno, nimalo željni ovakvog publiciteta. Bliznakinje nisu ovo primećivale, suviše obuzete izlivima uzajamne mržnje.

- Pa šta, barem nisu jebene muve! A i ko mu je kriv što je tu sleteo, nisam ga ja zvala!

- Nisam baš sigurna da nisi! Imaš ti onaj trik sa mrvicama, videla sam ja!

- Ti ćeš da mi kažeš, jebena meduzo! Pipci se vijugaju oko tebe svako malo a ti kuliraš kao da to nije ništa!

- Pa i nije! Ja barem nisam nagovarala Lidiju da skoči sa zgrade!

- U, ala ju je trebalo nagovarati! I nisam je nagovarala, samo sam joj iskreno rekla da je ružna, glupava luzerka! Ti si joj govorila isto!

- Ne tog dana kada je skočila!

- Nego dan pre toga!

U momentu padanja ove slatke, šarmantne izjave, Mizerina i Vitriola su već bile potpuno same za stolom, dok su se i okolni užurbano praznili. One primetiše to tupim, blago zbunjenim pogledima, iskreno uvređene ovakvom nevaspitanošću.

- Jebote, gledaj – ladno su otišli! Kakvi seljaci!

- Da, stvarno nisko. Baš su pizde. Ali, zar se čudiš? Lepo ti ja govorim da nam je društvo skenjano.

- Aha, a je l' si videla kako Kaća, ono kao, baš JAKO obraća pažnju kada pričamo loše stvari o nekom, kao da pamti i da sve to, ono, prepričava?

- Totalno, totalno.

Desetak metara dalje, konobar je bespomoćno stajao gledajući ih, očigledno ne baš voljan da priđe i naplati šta ima.