kako sveta crkva inspiriše modernog srbina

   

I tog divotnog dana, mekim belilom Sunca okupanog kao sveže umiveno devojačko lice, Crkvislav se ležerno zaputio kroz stari, kaldrmisani centar grada, malene, jarko ofarbane kuće i živahnu vrevu ljudi izmamljenih poslednjim blagostima kasne jeseni. Njegova crna kosa, potkresana i zamazana u oblik unazad zakrivljene ćube, klatila se levo - desno od prijatnog vetra. Svilena žuto - plava košulja ukrašena tamnim flekama oko pazuha stajala bi mu kao salivena, samo da je drugog dezena. Ili ravnog stomaka. Ili širokih ramena. No i ovako Crkvislav - kako je sam valjano procenio - predstavljaše zamaman prizor za curice, koje njegov opušten, mačorski hod u špicastim bordo cipelama pratiše sašaptavanjem, smehom, pogledima. E vala, baš sam frajer, mislio je ponositi Srbin visoko uzdignute, svetlucave ćubice. Njegov muževni stomak krčio mu je smelo put.

No kako sva prijatna i slatka komešanja duše, ili okolnosti što nas maze, moraju proći i biti mrtvo lišće na stazama neznane sudbe, tako i ovaj od svetla i prolazne lepote satkani veo stvarnosti iznenada bi pocepan po sredi. Jer, naslonjen dronjavim, zadivljujuće prljavim džemperom o čistu, torti sličnu žutu fasadu, sedeo je mladi prosjak sa izrazom pseće pokunjenosti te slomljenim glasom mrve pomoći iskao od gomile što gledaše šarenilo i veselje ulice, ali oči za njega nemaše.

U Crkvislavu se probudilo srce čoveka, vernika, oca, supruga: zar ovog nesretnika, od kojeg sam u toliko boljem položaju - da ne kažem i čistiji - mogu proći kao da je mrtav pas? Šta će on, luzer, bez pomoći boljih od njega, kada očigledno nije ni za kurac? 'Ajde da ja njemu bacim neku siću, jer Gospod sve to gleda pa posle refundira s kamatom. Nego šta.

Crkvislav zakopa samilosno po džepu pantalona, izvadi novčanik pa stade u nedoumici: koliko dati a ne ispasti jeftino govno? Šta bi Gospod rekao? A kako ja da znam, ko će još da čita onu strašnu knjižurinu. Koliki je minimalan bakšiš za tu jebenu sirotinju a da se tamo gore u nešto računa?

I tad mu pogled odluta sa neobrijane i presavijene pojave prosjaka na dućan pored koga beše sedeo. To je bila crkvena knjižara 'Parastos', a njen čist izlog otkrivao je galeriju toliko dubokih, jezivo-ozbiljnih i strogih knjiga, da on obustavi od toga prethodni tok misli.

Ne, zajebi to šta bi Gospod uradio, reče on u sebi. Šta bi uradili naši pravoslavni duhovnici? Šta bi uradila Sveta Crkva?

Ispod masne kreste, njegov mozak zaputi se retko gaženim stazama kontemplacije: zaista, šta svi ti naši duhovni oci i vođe misle o sirotinji? Da li je barem vole? Nejasno se sećao toga kako je Isus gotivio fukaru, ali to je bilo mnogo davno, a sada, ovde... možda je par stvari drugačije. Crkva oporezuje sirotinju, dok sama porez ne plaća. Znači, tako Gospod želi. Ili, recimo, kada su bile sve one poplave, crkva je za postradale ( njih oko 270 000 )izdvojila okruglo... pa, nije bilo okruglo 10 000 eura, ali skoro. Znači, to bi po osobi bilo ( nakratko je konsultovao kalkulator na mobilnom ) manje od 0,037 eura. Je l' toliko treba da mu dam? Trideseti deo eura, da vidimo... manje od 4 dinara. Ili možda JOŠ manje, pošto ovo nije slučaj požara i poplave?

Šta bi Crkva uradila?

Naravno, naša Sveta Crkva, u mudrosti od Gospoda dobijenoj, ne bi samilosno srce svoje mogla ubediti da je prositi na ulici koja ne gori niti je pod vodom isto što i biti žrtva ovih prirodnih zala. Prema tome, nasmeši se Crkvislav na ovaj trijumf svoje misli, za prosjaka moram odvojiti manje, jer sve drugo bilo bi bezosećajno prema onim postradalim dušama. I taman kad njegova punačka rukica krenu da prebira sitniš, dok se mozak milostivo odlučio za dar od diplomatska dva dinara...

… a neuljudni prosjak zakuka slomljenim glasom:

• Pomozite nastradalom u poplavama! Udelite, tako vam Boga!

Crkvislavljev zatečen i donekle besan pogled zalepi se za bogoradećeg nesretnika: ipak je postradali u poplavi, znači - treba mu dati tri zarez nešto dinara, jer tako Bog zahteva. Ali otkud mi onih zarez nešto? Nema, ne postoji! E pa jebem ti, Crkvislave, tebe glupavog kad 'oćeš da budeš dobar pa sebi život zakomplikuješ! Zajebi ti ovu matematiku i računovodstvo, nek se glupi seronja pomoli za nešto kinte, il' bar malo dopa. Il' za pamet da ubuduće ne živi blizu jebene reke!

Nasmejao se od ove misli, pa veselo i malo nadmeno susreo prosjakov intenzivni pogled, ispod kojeg se keziše usta već spremna na ponizno zahvaljivanje. Ali Crkvislav je vratio novčanik u džep farki, uputio postradalom neodređen pogled usred ravnodušne maske, pa glatko rekao:

• Sori momak, al' nemam tol'ko sitno.

Odmah nakon toga, on se zaputi dalje kroz reku ljudi, zverajući u izloge, ulične svirače, štandove sa grnčarijom, kuvanim kukuruzom, perlama i nekakvim đinđuvastim šarenilom. No pre svega je gledao u ženske i njihove delove, jer tako je Gospod odredio u svojoj beskrajnoj, fascinirajućoj mudrosti. A Crkvislav je, pre svega, želeo kroz živlenije svoje hodati stazom pravednika. Zato je odlučio da se kasnije vrati do knjižare 'Parastos' i kupi neku duboku, duboku knjigu.