armija svetoga mraka

        

Ne plači, slomljeno dete, u svojoj mračnoj sobi

patnja je dar od boga, dok ćutnja život čuva

starački prsti za sada ne grabe meso tvoje

kad budu - slobodno vrišti, pravda je slepa i gluva

Ti si tek igračka mala

za naše prohteve svete

samo još jedno grešno

upotrebljeno dete

Ne plači, narode bedni, dok ti kuća na doboš ide

gospod siromašnih želi dvorac od žeženog zlata

iz tuge i radosti tvoje danak mi kidamo sebi

gradeći carstvo na kostima žrtava gladi i rata

Svi ste mravi u senci

nebeskog Levijatana

bolje savij kičmu

da ne pukne kao grana

Stopala naša ne dotiču zemlju

po kojoj robovi zakona puze

Kada ubijamo

klevećemo

vladamo

silujemo

A najviše od svega volimo

sveže i čiste detinje suze

Dok bičem

nebeskog prava

lice zemlje

ove milujemo

sreća je stvar izbora? ma ne seri bre!

            

Malo ko na ovom svetu je imao tu privilegiju da nikada ne zuri u očajnički - snishodljivo nasmešeno lice nekog širioca 'pozitivnih' ideja dok mu ovaj ili ova ne sere po poslednjim molekulima dobrog raspoloženja izbacujući beskorisne fraze tipa ' sreća je stvar izbora', ili ' osmeh leči sve' , ili ' otkad sam u Pentakostalnoj crkvi, ja sam rešila sve svoje probleme'. Svi mi ostali morali smo se suzdržavati od zabijana pesnice posred usta koja pljuckaju ovakve šugave banalnosti pri tom iskezečena u izraz nepodnošljivog, isforsiranog samozadovoljstva. Armija širioca utehe i motivacionih poruka koje vrede manje od dlake sa kozjeg dupeta baulja planetom poput blago euforičnih zombija dok im očaj, užas, patnja i nesigurnost dahću u uho, a oni ih teraju drhtavim plamičkom iskonstruisanog optimizma i vere u bolje sutra. Toliko toga ne valja u vezi sa njihovim tandrljanjima da neću navesti sve razloge, ali evo nekih:

 

1. ŠTA JE UOPŠTE SREĆA? Osnovno pitanje za Komandante Blaženih Osmeha, Maršale Arogantne Dobronamernosti, Šampione Fejsbuk Motivacionih Sličica I Lažnih Citata. Dakle, šta je to? Mnogi bi rekli da se ovo preklapa sa osećanjima zadovoljstva, ispunjenosti, svrhe, zaštićenosti i zbrinutosti, ljubavi itsl. Dakle - često prisustvo prijatnih emocija je od ključnog značaja. Možeš imati milione dolara, uspeh u onom što te zanima, prijatelje i zdravlje, a svejedno ne biti srećan. Da li je moguće biti hepi konstantno? Ne, jer ljudski mozak i život ne funkcionišu tako. Svi imamo uspone i padove, a oni drugi su nekad neophodan preduslov za one prve. Sreća je mestimična, relativna jer ne dolazi svakom od istih stvari, promenljiva, neraskidivo prepletena sa patnjom. I to je ono što isforsirani optimisti i ljudi koji su prosto drkadžije pa vole da osuđuju ne žele i ne mogu da prihvate – činjenicu da stvarnost nije jebena Američka romantična komedija. Malo pada kiša pa onda sija Sunce, malo imaš triper pa ga onda nemaš. A na kraju umreš, možda u mukama i usamljenosti. Hteo bi da ti je svaki dan Oktoberfest? E pa kurac, nema, to nije u ponudi. Ali znaš šta jeste? Gudra, bate, gudra; jedino ona garantovano donosi osećanje zadovoljstva. A kad smo već kod toga:

 

2. LJUDSKI MOZAK JE KONSTANTNO NA GUDRI KOJU SAM PROIZVODI. Tako je, dame i gospodo trezvenjaci, niko na svetu nije trezan niti treba da bude. Zašto? Zato što funkcionišemo zahvaljujući kojekakvim hormonima i neurotransmiterima koji nas prijatno poprave i time motivišu da nastavimo sa konstruktivnim aktivnostima. Navučemo se na dopamin, serotonin, endorfin i drugu cakanu hemiju. A to znači sledeće: ukoliko tvoj mozak iz nekog razloga ne proizvodi dovoljno ovih supstanci, bićeš depresivan, demotivisan, bezvoljan, nesrećan. To može da ide do ozbiljne adikcije i samoubistva. Da li to znači da si izabrao da ti hemija u mozgu bude sjebana? Ne. Znači li to da te izbor da uzimaš antidepresive mora učiniti srećnim? Ne. Pa šta to onda znači? Znači da osećanje zadovoljstva nije za svakog jednako dostižno. Ima za koga nije uopšte, barem tokom perioda ozbiljne depresije. Milioni širom sveta pate od toga, milioni pate od anhedonije, i najlakše je pišati po njima predstavljajući sreću i zadovoljstvo kao nešto što eto visi na najnižoj grani svakog drveta i ne ubere ga samo onaj ko je lenja pizda. Što me vodi ka sledećem:

 

3. ISFORSIRANI OPTIMIZAM OTPISUJE TUĐU PATNJU. Osoba koja ti se smeška izbacujući smučavajuće klišee o značaju pozitivnog razmišljanja, ljubavi i vere dok vrištiš u sebi od mizerije naprosto ignoriše tvoje muke jer je njoj tako prijatnije. Ne nudi ti ni saosećanje, ni utehu, ni pomoć, samo snishodljivu, razgnevljujuću potvrdu svoje tobožnje superiornosti. Vidi, ja ne patim, zašto nisi nalik na mene? Treba samo pozitivno i da ne dopuštaš da te loše stvari savladaju, u redu? Ma naravno, u redu, a je l' u redu da ja tebi ovom pepeljarom razbijem zube? Kako zašto, pa mene će to razveseliti a tebi neće smetati jer misliš pozitivno. Ovakvi 'dobročinitelji' ispadaju naročito neosetljivi i sebični istovremeno tripujući kako unose svetlost u živote neprosvećenih seronja. Postavili su električnu bodljikavu žicu između sebe i tuđeg bola, a isto pokušavaju učiniti i sa sopstvenim. Kao da nije dovoljno iritantno kada neko nema razumevanja za druge, ove nasmešene kukavice to dopunjuju osudom i arogancijom. Ma jebite se vi malo, u redu?

 

4. POJEDINI HRIŠĆANSKI VERNICI UMEJU DA BUDU NAROČITO OGAVNI. Malo ko je arogantniji od onih bogomoljaca i bogomoljki koji sa izmaštanog pijedestala duhovnosti i pravovernosti pljuckaju na ostatak sveta. Ideja da je nekakvo svemoguće biće na tvojoj strani bezobrazluku daje krila i mlazni pogon. Dok se ozareno kezeče i trtljaju kako su Bog i ljubav prema pomenutom jedini lek za apsolutno sve, kako te zabludelost i greh odvlače od blaženstva, kako su tvoje muke dokaz da si zlikovac prema tvorcu univerzuma, oni u svojim anestetiziranim glavama svetački lebde nad tobom i tvojom prljavom, prizemnom patnjom. Strpali su svu kompleksnost sveta i života u par dogmi i mnogo vole sebe zbog te mudrosti. Tebe vole manje, ako uopšte, mada nikad ne bi priznali jer se ne uklapa u ulogu koju igraju da pobegnu od očaja. Njihovo uporno ignorisanje realnosti je sanktifikovano pošto bi prepuštanje jadu bilo kritika crkvene ideologije koju slede. Kako se usuđuješ da budeš tužan kada postoji bog koji je ljubav, milost i sreća? Evo, ja sam rešila sve svoje probleme pristupajući crkvi, i jeste da sam i dalje nesamostalna vezana vreća bez samopouzdanja, posla i poštovanja za ljude, jeste mi muž i dalje đanki kojeg nisam šutnula jer dilovanjem dopa hrani mene i decu, ali hej – sada Isus odobrava moj način života. A ljudi poput tebe su radioaktivna Luciferova govna koja će goreti u paklu. Eto. Šta će ti taj čekić ?

 

5. NEKI OD NJIH NE KAPIRAJU TUĐU PATNJU. U pojedinim slučajevima, ovi ljudi su genetskom srećom, možda i dobrim vaspitanjem, u stanju da budu hipomanični i smireni i dok rone kroz govna ispunjena ajkulama. Autentično zadovoljnim svojim životom, realnošću, situacijama, oni spokojno kao Bude gaze napred apsolutno ne shvatajući kako je to kada drhtiš pred narednim svitanjem, uspavljuješ sebe suzama i alkoholom, biraš između heroina i metka u slepoočnicu. Ne kontaju oni ni manje dramatične dileme. Nisu nužno zlobni kada omalovažavaju ono kroz šta prolaziš, već je to prosto priča kako sit gladnom ne veruje niti ga može razumeti. Svejedno su razgnevljujuće naporni i zaista, ZAISTA bi mogli već jednom da ukapiraju kako valja kušovati o onome što ne znaš i nećeš nikad znati. U nekim drugim slučajevima posredi su skotovi sa malo ili nimalo empatije, bezobrazno i patološki neosetljivi na bilo šta u vezi sa tuđim emocijama. Oni uobraženo i drkadžijski pokušavaju dominirati pičkarajući ljude jer pate i stradaju. Gora varijanta ove sorte su sadisti koji uživaju u čeprkanju po ranama, trolovi što se hrane maltretiranjem, ponižavanjem i iluzijom superirnosti koju aktivira prizor tuđeg trpljenja. Ako iko zaslužuje ranije pomenutu pepeljaru u zube to je ova bagra, psihopatološki otpad sveta, smrdljiva pacovska legija abnormalnih štetočina.

 

6. NEKI OD OVIH LJUDI SU OBIČNI PREVARANTI. Bilo da pričaju o lečenju raka raw vegan dijetom, davanju izbeljivača autističnoj deci, sumnjivim jogama, zurenju u jebeno Sunce, self-help metodama koje deluju u roku od dva minuta, crkvi u kojoj se veruje da molitva odagnava sve bolesti, ove gnjide cinično i hladno koriste druge za svoju korist, nekad zapravo sitnu i trivijalnu. Njihovo negiranje pravih uzroka i prirode patnje ima gnusne motive, a optimizam serviran tom grabljivom propagandom samo je udica za očajne, lakoverne, lude, glupe i izgubljene. Antivakserski lobi je pravi primer za to, sa svojim užasnim, bezmerno arogantnim i u nekim slučajevima isto toliko glupim sveštenicama koje na fb profilima imaju tonu sladunjavih fotki prekrivenih drečeće-patetično-idiotskim 'motivacionim' porukama, tobožnjim citatima velikih ljudi, primitivnim simplifikacijama svega i svačega. Foliraju se kao im je divno dok riljaju po bašti i piju smutije, jedu hranu bez mnogo hranljive i gurmanske vrednosti, žive smerno i trezno ( a kanabisovo ulje, to ništa, a? ). Njihov marketing ( i pripadnost ovom kultu ) zahteva usiljenu, neprirodnu veselost nastalu tobože od stvari koje mogu oduševiti samo ako si inače u konstantnoj euforiji, ili bar na esidu. Gori i od prethodno pomenutih sadista – a ponekad i sami sadisti - oni šire već skoro zaboravljene bolesti, mržnju, nasilje, zlo, kulturu zlostavljanja i zapostavljanja dece. Sve to uz izveštačeni osmeh, plitke optimističke poruke i pozu prosvetljene, spokojne duhovne elite. Pepeljara u njušku je predobra za njih.

 

 

Sreća je varljiv, problematičan koncept, a put do nje niti je jasan i jednostavan, niti ga za svakog ima. Ali objasni ti to ljudima skroz nespremnim na brutalnu, bolnu iskrenost prema sebi. Oni će do kraja sveta nervirati okolinu neopravdanim optimizmom i arogantnim stavom kvazimudraca koji je skapirao stvari, čovek. Tome prosto nema pomoći. 

negde, sada

         

U ovom spokojnom času, dok ističe

trenutni stih

ženi što ulicom mračnom

na počinak hita bez pratnje

prikrada se, tuđinskih želja

i neumoljivo tih

grabljivac s nožem da plodove bere

krvave, samrtne patnje

U ovom deliću sekunde,dok jednom

trepneš okom

negde na rubu šume, sa mirnim

ponosom zveri

Muškarac zakopava dete

u grobu po' metra dubokom

i nastavlja dalje leševima

svoju vrednost da meri

U ovom trenu dok udisajem

šire se tvoja pluća

memljiva tama podruma

negde robinju skriva

koja mesecima preklinje

za milost

brzog smaknuća

mučitelja koji satire sporo

njenu dušu i tkiva

A ti si na sigurnom

stihove čitaš

i ruke dželata

ne sežu ka tebi

niti ikad hoće

barem ti se čini

ali, ni sve žrtve

očekivale nisu

omču oko vrata

niti da radi

zadovoljstva zveri

potonu u tmini

Negde, upravo

sada,

neko

nevidljiv

tone...

šta nije torture porn: hostel 2

         

 

Ovaj sumnjivi, moralizatorski izraz izmišljen od strane nadobudnog novinara a upotrebljen za ekstremne horore u kojima se naglasak stavlja na torturu, masakriranje i sakaćenje, osim što je promašen jer aludira da se publika ovakvih ostvarenja seksualno loži na mrcvarenje, takođe se promašeno kači filmovima koji ga, bez obzira na nasilje u njima prikazano, uopšte ne zaslužuju. Takva su i prva dva dela zloglasne franšize 'Hostel' ( treći deo ne računam jer je sranje ). Ovakvo etiketiranje postaje vrlo ironično, s obzirom na njihove poruke. Ali hej, vrlo je lako kenjati i negodujuće dizati obrvu nad onim što nismo shvatili, a možda ni gledali.

Hostel 1 & 2 su veoma dobra misteri/triler/horor ostvarenja, urađena vešto i kompetentno, vizuelno bogata i zrela ( naročito drugi deo ), sa subtekstom koji totalno pobija optužbe o nekakvoj tobožnjoj mizoginiji autora. Mene ovde prevashodno interesuje nastavak jer je bolji, uz to bolje demonstrira besmislenost pomenutih pljuvačkih tvrdnji.

Za one koji ne znaju, premisa je sledeća: negde u Slovačkoj postoji taj lep, idiličan gradić okružen divnim pošumljenim planinama a u njemu skroman hostel – zamka za mlade turiste koji bivaju kidnapovani radi sadističke zabave bogatih psihopata što ih podvrgavaju užasavajućim torturama i ubijaju u napuštenoj fabrici. Operaciju sprovodi Ruska mafija uz pomoć lokalnih mangupa i moćnika. Svaka žrtva je unapred odabrana i praćena, stavljena na licitaciju, namamljena u zamku i onda isporučena svom novom gospodaru. Užasavajuća ideja koja budi strah od bogatih izopačenjaka, tim pre što bi mogla biti realna. Za razliku od prvog dela gde su glavni protagonisti/žrtve muškarci, u drugom to su tri mlade žene. I eto prilike kritičarima da počnu kokodakati kako film veliča mizoginiju, pri tom ispadajući bukvalisti koji ne umeju da čitaju između redova, pa ni ono što je očigledno u njima. Evo zašto:

1. Glavna junakinja je ono što se rečnikom horor filmova zove Final Girl – jedina osoba koja preživi pokolj od strane jednog ili više monstruma. Svi oko nje završe u komadima, samo ona se izvuče, krvava, istraumirana, izmrcvarena, ali živa i kao pobednik. Ovaj kliše evoluira sa vremenom: ranije Final Girl cure uvek su bile najslabije osobe u grupi, plašljive, povučene, ne retko device, sa naizgled najmanjom šansom opstanka. Ovakva karakterizacija otkriva konzervativne stavove o moralnosti, seksu, nagradi i kazni. Hostel 2 nam nasuprot tome nudi heroinu koja je jaka ličnost od početka do kraja, samostalna, samopouzdana, hrabra, ponosna, asertivna, istovremeno pažljiva, ljubazna, saosećajna, umetnički nadarena, pristupačna i spontana. Njeno veliko bogatstvo i biseksualnost dodatno su odstupanje od šablona. Njena pobeda nad svojim mučiteljem je vrlo očigledna simbolika ( SPOILER: kastrira ga kleštima i pusti da iskrvari ) koja sama za sebe šalje jasnu poruku. Ona je ratnica i pobednica, tako da ničeg ženomrzačkog nema u tome kako je osmišljena.

 

2. Osim što u filmu imamo i mušku žrtvu koja doživi stravičnu sudbinu zajedno sa protagonistkinjama, tu je činjenica da muškarci u filmu nisu predstavljeni povoljno. Ili su zlikovci, ili njihovi pomagači, ili bahati i navalentni šabani, ili – u jednom jedinom slučaju – dobronamerni ali nesposobni da pomognu ikom osim sebi tako što će pobeći. Njihova dominacija je zla, nasilna, vulgarna, postignuta podlošću, lukavošću i kriminalom. Štaviše, jedan od dva glavna mučitelja u filmu, onaj što deluje kao nadrkani alfa – mužjak vrlo naložen na patnju, pokazuje se nesposobnim da mrcvarenje svoje žrtve sprovede do kraja, time ne dostigavši sopstvena izopačena merila muževnosti i superiornosti. Njegov ortak – onaj kastrirani – iako se pokazuje kao istinski, bezosećajni psihopata, čovek je u dugovima koji mrzi svoju ženu ali se ne usuđuje da je ubije pošto je to suviše rizično. Ovi bednici idu na siguricu – sve što treba je da plate.

 

3. Tu je i prisustvo ženskih negativaca. Prelepa devojka koja mami žrtve u zamku i bogata seksualna sadistkinja što voli da se kupa u krvi devica ( aluzija na slavnu Eržebet Batori ). One skreću pažnju na činjenicu da i žene mogu biti još kako nasilne, opasne, destruktivne – dakle, obdarene osobinama koje se tradicionalno i najčešće pripisuju muškarcima – što razbija stereotipne predstave o ulogama polova. Iako ovo može delovati upravo kao ženomrzački stav, to nije ništa drugo do bitna životna istina. Predstavljanje žena kao slabijih je seksizam, odricanje mogućnosti da budu opasne koliko muškarci takođe. Naravno, seksualno ubistvo počinjeno od strane žena je ređe nego od muškaraca, ali tako je to predstavljeno i u ovom filmu gde ogromna većina ubilačkih perverznjaka poseduje testise.

 

4. Naprosto je glupavo pobrkati ono što je prikazano sa onim što se kroz prikazano poručuje. Full Metal Jacket ima scene iživljavanja i ratnih užasa, ali ne promoviše ni jedno ni drugo. Hostel 2 prikazuje nasilje prema ženama kako bi ga kritikovao a ne glorifikovao.

  

Vešto komponovan scenario, lagano uvođenje likova u opasnost, diskretno i efektno akumuliranje uznemirujućih detalja i likova, u nekim scenama svedena a efektna a u drugim raskošna scenografija i kostimografija, efektan, živ pa i prelep saundtrek, solidna gluma, zadovoljavajuća završnica – sve su to kvaliteti koji ovaj film još kako udaljavaju od puke eksploatacije i krvožednog splater – festa. Režiser/ko-scenarista Ilaj Rot znalački stvara atmosferu sve teskobnije strave i osećaja bliske propasti, preplićući lepotu režije i fotografije i užas razorenih tela, grotesknih rana i agonizujuće patnje. Pri tom nasilje ne deluje minimizirano, prihvatljivo i zašećereno na bilo koji način – ono brutalno zlostavlja čula, budi saosećanje i nesmetano pokazuje svoju nepodnošljivu rugobu. Estetski lep i otrežnjujuće surov, ovaj film je krvavi cvet što izrasta iz preklanog leša, fascinantan i strašan, kroz stravične prizore govoreći o ljudskoj krhkosti i hrabrosti.

Dobra umetnost je transgresivna, i ukoliko ode predaleko u prikazima zla i strahota, mnogi će otpisati njene kvalitete jer im zgroženost zamagljuje sud. Tako i Hostel 2, ironično, dobija glupavu, nezasluženu etiketu 'torture porn' filma sa kojom nema nikakve veze. Na kraju krajeva, to nije naročito bitno - bitan je kvalitet. Ovde ga ima sasvim dovoljno.