ravnopravnost polova: nasilne žene zaslužuju nokaut

  

Jedno od osnovnih pravila organizovanog društva je da muškarac ne sme tući ženu. Štaviše, ne sme ni da je udari. Ovo pravilo je apsolutno, što znači da izuzetaka ne sme biti, čak ni kada je žena nasilna i primarni agresor. Muško si, sakri zube, oči i nos rukama, izvodi ples nogama da ne dobiješ štiklu u jaja, ni ne pomišljaj na samoodbranu. Naročito ako ovo tvoje zlostavljanje i ponižavanje ima svedoka jer ćeš stravično najebati. Ali, pitaćeš, zar je svejedno što sam ja ovde žrtva, napadnut, tretiran kao govno, zar to ništa nema veze? Ne, jebi se, nema – reći će mnoge žene, pa i muškarci. Ti si vreća za boks. Žena sme ono za šta ti ideš pravac u mardeljanu. Možda one pevaju pesmu da su jake, nezavisne, da im nisi potreban – ali čim se od njihovog nasilja odbraniš one opet postaju krhke, nesposobne ženice koje detinjasto cmizdre zbog toga što su njihove ogavne siledžijske taktike primereno dočekane. I onda ti dobijaš finu igranku po leđima od okolnih vitezova-spasilaca i policije, suđenje i robiju. Ona će verovatno dobiti pažnju, pomoć i malo slinavog sažaljenja. Nema veze što je prva napala bez opravdanja, nikog nije briga. 

 

Siledžijstvo sa kojim žene fizički napadaju muškarce u stvari je zastrašujuće. Ne u smislu njihove snage i fajterskog umeća ( osim ponekad ), već zbog podrške koje one tu imaju a ti nemaš. Ama baš ništa ne smeš da im uradiš, ni sitnicu. Kao da si dete a zlostavlja te odrasla osoba. Svesne toga, nasilne žene maksimalno zloupotrebljavaju ovu ogavnu situaciju, nekad do te mere da muškarcu unište život. Gde je tu pravda? Zašto bi iko ikoga udarao, zar nemamo jezik za sporazumevanje? I zašto je u redu da žena bije muškarca? Kao, ne može mu naneti ozbiljne povrede, unakaziti ili čak ubiti? A poniženje, šta s tim – muškarci nemaju lično dostojanstvo? Emocije? Ljudskost? Sve to rezervisano je isključivo za 'slabiji' pol?

 

Znam muškarce koji su u svojim vezama bili emotivno, finansijski, socijalno pa i fizički maltretirani. Ne znam da je ijedan od njih uzvratio udarcima. Istina je da većina tipova neće to uraditi jer nije tako vaspitana. Ali je zato vaspitana da skoči i ugazi lika koji se od ženskih udaraca odbrani šamarom. Jebena patrijarhalna nebuloza i isprazni mačizam. Moj sociopatski zet, bezobziran i nasilan čovek, trpeo je da ga moja parazitirajuća, harpijasta sestra tuče džezvom u glavu. Nije da nije zaslužio, ali je nije udarao. Takođe, mnoge žene su vaspitane da narcisoidno smatraju kako su udarci, šutiranje, pljuvanje i šamari opravdani ako nešto ne ide po njihovom.

Doba ovakvog mazohističkog kavaljerstva i duplih standarda mora proći. Dosta je toga da maltretirane muževe/momke nazivamo mlakonjama i od njihove patnje pravimo vic. Pre će biti da oni jednostavno ne znaju šta da urade a da to za njih ne ispadne totalna katastrofa. I muški i ženski su ljudska bića, znači - jebeno zle životinje. Imati jajnike ne znači imati oreol i anđeoska krila. Odrasli su odgovorni za svoje postupke, pa ako su takvi da zaslužuje zveket po tamburi – molim lepo. Nikoga ne bi trebalo da brine kog su pola. 

patološka gramzivost i zao karakter

Postoje razni načini da utvrdite da li je osoba koju znate – ili mislite da znate – karakterno izopačena, besprizorna, krajnje sebična, grabljiva, zloćudna, znači – patološki ispljuvak od ljudskog bića. Jedan koji bih sada spomenuo je nešto čega se ljudi poprilično gade, a to je patološka gramzivost i škrtost.

Dakle, u doba kada sam još razgovarao sa mojim sociopatskim zetom, dakle pre nekih 5-6 godina, desila se ova raznežujuća i razgaljujuća epizoda koju ću uvek rado spominjati. Zet je, treba napomenuti, i tada imao redovan izvor prihoda, pare na deviznom računu, ženu sa velikim, lepim stanom i isto parama na deviznom računu. Dakle, materijalno obezbeđen bolje od većine. Što ga uopšte nije sprečilo da pretura po kontejnerima, i to na moje oči.

Evo šta se desilo.

Ja sam izlazio iz stana, išao sam negde taksijem. Moja majka je za svoje unuke spakovala u kesicu dva kivija i jednu bananu. Zamislite na momenat na šta podsećaju te tri jadne voćkice. Kesicu je okačila o kvaku , pa sam ja pomislio da je to neko đubre koje treba baciti. Bacio sam je u jedan od tri nadzemna kontejnera u blizini, zvao taksi i čekao na ulici. Ali oh i kuku i kakva katastrofa, keva je saznala moju grešku i obavestila zeta. A ovaj bedni skot je, bez i najmanje primese stida jer on toga apsolutno nema, jurnuo ka kontejnerima i počeo da pretura po njima, kako bi sproveo akciju spasavanja voćnog kurca koji će, prekriven trilionima bakterija, da odnese svojim sinovima koje oh tako voli. Ne mogu da kažem da me je to iznenadilo.

U jednom momentu ova čovekolika pantljičara mi je doviknula: Ej Vojo, u koji kontejner si to bacio? Ja sam mu odviknuo: Nemam pojma! U sebi sam dodao: I da znam ne bih ti rekao. Kopaj!

Taksi je stigao i odveo me od te patološke blamaže.

Zašto bi se neko ponašao tako odvratno kao ovaj jadnik? Racionalan razlog za to uopšte ne postoji. Novca ima, hrane ima, voćni kurac može i sam da kupi… zar ovakav postupak nije onda sasvim besmislen?

Ne, na žalost nije. Tako rade loši, zli ljudi. Tako rade gramzive crne rupe sa neutaživom, grabljivom potrebom da uzmu sve što mogu dobiti besplatno. To je logika lešinara. Moj zet i sestra su lešinari. Treba da vidite šta rade na ostavinskoj raspravi.

Takva osoba će svojim pipcima grabiti šta god može, ukrasti kad se ukaže prilika, prevariti čim se javi šansa. On pri tom može biti i bogat, nema to nikakve veze. Unutar njega urliče čudovišna gramzivost koju nikada i ništa ne može zadovoljiti. Ona je bliznakinja sociopatske potrebe da se ljudi kontrolišu, eksploatišu, manipulišu, zloupotrebe i unište. Moja nesposobna sestra našla je muža kakvog zaslužuju i koji na nju liči. Bednika bez stida što usred bela dana, u komšiluku gde ga znaju, pretura po đubreta iz potpuno tričavog razloga. A pri tom radi za vojsku. Nosi uniformu. Zapoveda nekom.

Ima zaista mnogo načina da čovek pokaže da je zao. Neki od njih nisu nimalo strašni, pre su smešni i vrlo, vrlo jadni.

mizerina krastalinac i zastrašujući šampon za kosu

Mizerina kosicu retko vrlo mije

te je celih šest meseci ni dotakla nije

roj zunzara nju je običavao da prati

kad s kafanskog posla u garsonjericu se vrati

kao barjak junački smelo što se vije

nad glavom kojom nehajno dominira forma

u koju brižna lastavica gnezdo 'tiću svije

I taj plašt od muva istinu tad slika

o svojstvima ovog neobičnog lika

i prirodi srca malecnog i lednog

mesa patnje gladnog i suza jada žednog

što je drugom ruglo, njojzi biva dika

kada bol u srcima mučiteljski čika

i zlostavljanje rečima bude dnevna norma

- I onda, ono kao – tiho spletkari Mizerina dok dim njene jeftine cigare iritira muve nad poluokamenjenim košmarom od kose, živopisno ukrašenim zunzarama što na nju glupo sleteše da se više nikada ne odlepe – njegova keva se smuvala sa tim odvratnim kriminalcem, da ne poveruješ kakav je kad ga vidiš, sav u zatvorskim tetovažama po vratu i rukama, i kresali su se maltene pred njim, a i zajedno ga tukli. On je onda, ono kao, mokrio u krevet pa su ga još gore tukli, i zato je sada tako sjeban i ima te tikove i pokušavao je da se ubije. Možda ga je jedan od kevinih jebača silovao. Ne znam da l' je tako ali… kada sabereš dva i dva, jako je moguće.

- Da, da – ubacuje se njena bliznakinja Vitriola, kraće ali jednako ogavne kose, pušeći istu vrstu jeftinog duvana – to je jedna monstruozna familija, pravi cirkus nakaza, ono kao. A i Trifa, ono kao, nije baš neko cveće, ima on kevine fazone tipa žešći bes, cuga, malo je i u tim sitnim kriminalnim vodama. Kažu da gaji gandžu u stanu pa je prodaje jer je u dugovima…

- Ej, ej, ej! - vikne jedan od prisutnih za njihovim stolom u bašti hipsterskog kafića – Je l' si ti normalna, šta to pričaš bre! To se ne govori! 'Oćeš da ga uhapse?

- Ma nećeš ti da mene ućutkuješ, je l' ti jasno! - drekne Vitriola okrenuvši glave ljudi za susednim stolovima – Ja ću da pričam šta god 'oću o kome god 'oću! Eto, recimo ti – iskezi se zmijski zlobno, spremna za osvetničko iživljavanje – cura te je ostavila prošle nedelje, je l' da? E pa Nađa mi je rekla da joj je ona rekla kako si dekintirani luzer koji ni izlazak ne može da plati… a nije to jedino što ne možeš… je l' tako?

- To se… nikog ne tiče, a ti i Nađa treba malo jezike da skratite… - mrmljao je bundžija, očigledno neutralisan, poniženo zureći u svoje patike. Zli osmesi bliznakinja veselo sahraniše poslednje ostatke njegovog samopoštovanja.

- I znači – pobedonosno nastavi Mizerina cinkarenje – on, ono kao, diluje tu gandžu, vuče se okolo pijan, traži, ono, sažaljenje i izigrava žrtvu, a jasno je da nije ni sam baš čist, kao da je malo perverzan… videla sam ja njega blizu osnovne škole, nisu to čista posla, mislim, nema on tu šta da radi osim…

I dok je siktala ove neljudskosti, jedan pramen njene odvratne crne kose oživi, zavijuga se kao nešto sluzavo i gnusno, zapalacavši ka roju muva da svojom toksičnom lepljivošću uhvati jednu od njih, potpuno nalik biljki - mesožderki. Zelena zunzara nestade u toj tamnoj, pulsirajućoj gadosti, a Mizerina, očigledno nesvesna ove smučavajuće rabote, nastavi sa podjednako bljuvotinastom pričom dok su njeni prijatelji gledali u neverici, šokirano zijajući.

- … čitala sam da oni što su seksualno zlostavljani u detinjstvu često i sami posle svašta rade deci, kontaš. A on mi je žešće sumnjiv i na jedno i na drugo…

- Mizerina, jebote – konačno progovori Vitriola – tvoja kosa 'ladno jede muve.

- A? Šta ti bre sereš tu?

- Ne serem, tvoja kosa ima, ono, pipke i njima lovi muve!

Poslednje reči iscedila je uz zabavljen kikot. Ovo njenoj sestrici uopšte nije prijalo pa krenu sa defanzivnim romorenjem:

- Ej, nemoj tu da mi sereš , ono, ta gadost što je ti imaš nad facom pojela je vrapca pre neki dan!

- Nije istina!

- Nije? A šta je onda ovo?

I ona hitro ustane, nagnu se preko stola posegnuvši u sestrinu zgražavajuću kosu, što naiđe na Vitriolin bes i vrpoljenje.

- Ostavi, gaduro! Marš! Odjebi!

- Miruj, kalašturo smrdljiva!

Nakon kraće borbe koju su gosti kafića zaprepašćeno pratili oko deset sekundi, Mizerina se vrati u svoju stolicu, držeću nešto u ruci visoko i trijumfalno da svi vide, bacivši predmet pred svoju zajapurenu seku. To je bila lobanja neke sitne ptice.

- Evo! Gledaj! Šta sam rekla!

- O bože, odvratno, majko mila! – uzdisali su njihovi prijatelji, očigledno se spremajući da stave nešto novca na sto i odmagle pod hitno, nimalo željni ovakvog publiciteta. Bliznakinje nisu ovo primećivale, suviše obuzete izlivima uzajamne mržnje.

- Pa šta, barem nisu jebene muve! A i ko mu je kriv što je tu sleteo, nisam ga ja zvala!

- Nisam baš sigurna da nisi! Imaš ti onaj trik sa mrvicama, videla sam ja!

- Ti ćeš da mi kažeš, jebena meduzo! Pipci se vijugaju oko tebe svako malo a ti kuliraš kao da to nije ništa!

- Pa i nije! Ja barem nisam nagovarala Lidiju da skoči sa zgrade!

- U, ala ju je trebalo nagovarati! I nisam je nagovarala, samo sam joj iskreno rekla da je ružna, glupava luzerka! Ti si joj govorila isto!

- Ne tog dana kada je skočila!

- Nego dan pre toga!

U momentu padanja ove slatke, šarmantne izjave, Mizerina i Vitriola su već bile potpuno same za stolom, dok su se i okolni užurbano praznili. One primetiše to tupim, blago zbunjenim pogledima, iskreno uvređene ovakvom nevaspitanošću.

- Jebote, gledaj – ladno su otišli! Kakvi seljaci!

- Da, stvarno nisko. Baš su pizde. Ali, zar se čudiš? Lepo ti ja govorim da nam je društvo skenjano.

- Aha, a je l' si videla kako Kaća, ono kao, baš JAKO obraća pažnju kada pričamo loše stvari o nekom, kao da pamti i da sve to, ono, prepričava?

- Totalno, totalno.

Desetak metara dalje, konobar je bespomoćno stajao gledajući ih, očigledno ne baš voljan da priđe i naplati šta ima.