Sunday, May 22, 2016

testosteron, feminizam i kako su muškarci za sve krivi: mad max fury road









Nikada nisam bio neka mušterija za akcione filmove. Em su neretko glupi i isprazni, em ja volim dobar horor. Nekoliko izuzetaka ipak postoji, i novi Pobjesneli Makso jedan je od njih. Maestralno režiran, vizualno čaroban i raskošan, kritički i tehnički gledano izuzetno uspešan ( šest oskara! ), sa Šarliz Teron u glavnoj ženskoj ulozi, prepun zadivljujućih praktičnih specijalnih efekata snimljenih usred pustinje, nabijen konstantnom akcijom… prosto je naporno nabrajati kvalitete ovog ostvarenja koje originalnu verziju ostavlja daleko iza sebe. Skoro bilo koji frejm bilo koje scene ili kadra možete uramiti i okačiti na zid. Ovo je zadivljujuća dvosatna epopeja o post – apokaliptičnoj borbi u svetu uništenom od strane muškaraca, gde hrabre, prekaljene i namučene ratnice oslobađaju svoje porobljene sestre i zabludelu braću – tlačitelje, zamenjujući testosteronom motivisani princip smrti i destrukcije ženskim principom života i stvaranja, film koji ukazuje na mogućnost mirne, razumne egzistencije samo kroz pobedu feminizma i iskupljenje muških zlostavljača vernim pomaganjem istog u cilju…


Čekaj, čekaj malo… ŠTA?


Je l' to ovde neko nekog zajebava?

 
 
Da ne budem pogrešno shvaćen, ja sam pristalica feminizma. Ali ne svakog. A ovaj što se jasno vidi u Mad Max-u kada se iole zagrebe ispod površine ( ako je i to potrebno ) je radikalan, isključiv, netrpeljiv i nimalo ne teži nekakvoj ravnopravnosti. Uz to razrešava žene bilo kakve odgovornosti za sve loše stvari. Što je naprosto arogantna, bezobrazna i lažljiva bullshit strategija.


 
Dakle, prvo se srećemo sa glavnim ( ? ) junakom za koga saznajemo da je nekako ostavio ženu i ćerku da umru negde. Kakva pizda. Njega skoro odma' zarobe sumanuti pustinjski ratnici predvođeni groznim diktatorom koji je mešavina vojnog, svetovnog i verskog vođe što predstavlja sebe kao skoro-pa-božansku figuru. On u ovom pustinjskom svetu poseduje indoor bašte gde raste 'rana, malo plodne zemlje i bogat izvor vode, a nju sirotinji raji pusti bukvalno na koji sekund jer je gramzivo govno. Voda šiklja iz ispusta ispod ogromne lobanje isklesane u stenčugi jer je neophodno naglasiti da testisi = smrt. 






 
Ovaj seronja ima svoju imperatorku ( Šarliz Teron ) koju je kao dete kidnapovao iz jedine zelene oaze gde žene žive u harmoniji, sreći i prosperitetu. Ona je fizički, mentalno i seksualno zlostavljana, naterana da igra krvave muške igre destrukcije i dominacije zbog čega se gorko kaje. U militantnom čoporu čiji je zarobljenik ne vidimo nikakvu sklonost ka zdravim aktivnostima, već samo onim što su opustošile planetu: eksploatacija žena, gaženje po sirotinji, proizvodnja goriva i municije. Imperatorka Furioza se hrabro pobuni, sabotira misiju prevoza ženskog mleka, vode i zdravih, prelepih i plodnih djeva što služe diktatoru za razmnožavanje, pa zapali ka pomenutoj rodnoj oazi gde će sve opet biti lepo i krasno. Bjesni Makso koji se oslobodio svojih otmičara što ga koriste za transfuzije krvi bolesnim ratnicima jerbo radijacija or some shit pridruži joj se, mada je isprva prema njoj i njenim štićenicama agresivan i drkadžija, ali se to promeni nakon što se napoji i umije mlekom iz cisterne ( oh, kakva suptilna i dirljiva simbolika ). Jedan od samoubistvu sklonih ratnika kasnije postaje deo njihove ekipe. Ova dvojica su jedini muškarci predstavljeni kao pozitivni , a i oni isključivo zato što su na strani žena.







 
Uz milion spektakularno snimljenih i dizajniranih peripetija oni prolaze kroz žalosne, jezive ostatke nekadašnje feminističke oaze, da bi na kraju sreli 'majke', kako Furioza zove svoje saplemenice. One su izgubile sve i sada ubijaju i pljačkaju zle ratnike koje u zamku namami jedna od njih svojom lepotom, golotinjom i mladošću. Ove maroderske aktivnosti ovde su totalno opravdane, jer ko jebe muškarce, ionako su krivi za sve. Furioza od njih saznaje da raj više ne postoji, i nakon kraćeg premišljanja prevaspitana muška svinja Makso odluči da im pomogne u poražavanju diktatora i osvajanju njegovih prirodnih resursa kako bi ženska utopija blagoslovila lice opustošenog sveta. Ovo se desi nakon ljutih drumskih okršaja, Furioza i porobljene žene puštaju velikodušno vodu da slobodno teče, zauzimaju vlast a Makso se pokorno i skromno izgubi u rulji podanika, mada je u ovome odigrao veliku ulogu, jer jebi ga shvata kako muškima drugde i nije mesto bez obzira na zasluge. Di end.


Vat d fak?







 
Uloga i priroda polova toliko su nepravedno predstavljeni da to oduzima dah. U celom filmu ne postoji bukvalno nijedna zla žena, i skoro nijedan dobar i koristan muškarac. Frajeri su ubili ovaj svet, jer svi znamo da dame nikada, ni na kakav način, ne učestvuju u aktivnostima koje uništavaju živote i biosferu. Za bombardovanje 1999. krivi su isključivo čika Bili Klinton i Tonika Bler; Hilari Klinton, Medlin Olbrajt i Kondoliza Rajs nikakve veze nisu imale sa tim, taman posla, pa one su žene, znači bezgrešni anđeli. Imelda Markos je oklevetana, Eržebet Batori nije postojala, Irma Grese je mit, kao i sve žene- ubice, a istorijski navodi užasnih, zlih vladarki lažirali su muškarci. Jeste, i ja sam sve nešto primetio da tako mora biti.






 
Subtekst ovog filma ženama odriče sposobnost da budu loše i da ne budu u pravu. Između njegovih redova proviruje besno lice modernog, radikalnog feminizma koji narcisoidno i bahato krivicu za sva stradanja prisutna kroz celu istoriju i sadašnjost svaljuje na jednu polovinu čovečanstva, dok drugu proglašava tako svetački čistom da ispada kako ona samo treba da preuzme vlast i sve će najednom biti cakum – pakum. Bezumno ignorisanje činjenice kako su ljudi generalno zle životinje, kako i muškarci i žene snose odgovornost za mnogo toga, ovde je stavljeno na pijedestal. Gde je tu priča o ravnopravnosti? Nigde. Ovo je priča kako patrijarhat treba zameniti matrijarhatom. I onda – šta? Furioza će biti pravedna, muškarci neće biti porobljeni i ugnjeteni? A zašto bi tako bilo? Kakve su to jebene bajke?




                                        primer tipičnog  muškarca


 
 
Iako u mnogim stvarima impresivan i izvanredan, novi Mad Max nosi jednu netrpeljivu ali zato trendi političku poruku kojom se uvlači modernoj publici. Na tu poruku ja poručujem sledeće: murš bre, majke ti ga nabijem bezobrazne. Svi smo mi samo ljudi. I muškarci i žene teže dominaciji. Bolje da se suočimo sa svojom ulogom u društvu i svetu, prihvatimo odgovornost kao odrasli, samokritični građani i građanke. Sve ostalo je laž, nepravda, izvrdavanje i pusta uobraženost.









 

No comments:

Post a Comment