filmski i tv prikazi psihopata: šta je uverljivo a šta je bullshit

Kada se izgovori reč 'psihopata' mnogi zamisle nekakvog razurlanog manijaka koji satarom preuređuje nečiju fizionomiju, ili možda žvaće sopstveni jezik po naređenju vanzemaljaca sa Saturna, ili pak prijavljuje komšije policiji jer mu zracima iz Američkih svemirskih satelita prže testise. Takođe, puno ih je kojima će se javiti slika iz nekog filma, i ona može izgledati ovako:

 

Sori, ništa od toga. Taj gari je naprosto Terminator pre Kameronovog i Šrafcenegerovog skoro-pa-nezaustavljivog kiborga. Nije čak ni ličnost i nema ni najmanje razrađen karakter. Dobro, onda možda ovaj lik:

 

Ha, ha, ha, pa to je samo jebeni zombi sa mačetom i ima još manje veze sa bilo čim stvarnim nego prethodni bauk. Dobro, ali onda sigurno OVAJ OVDE MAMOJEB :

 

Hmmm, paaaaaa… ne. Bliže je meti, ali je i on promašuje. Hanibal ima razne psihopatske karakteristike, ali zapravo nije ništa drugo nego jako uspešan, harizmatičan antiheroj skrpljen od osobina koje nas plaše i impresioniraju, nešto kao moderni, realniji Drakula. No opet nedovoljno pa da zasluži ovu časnu titulu. A zašto ne? Na primer, ko je ikada video psihopatu da je za nekoga emotivno vezan? Niko i nikada. A Hanibal voli onu FBI curu kao i svoju mlađu sestru, što je bullshit. Uz to je superpametan i ultraprefinjen, pa uspešan psihijatar, pa ovo, pa ono – ma da, svakako.

Postoji stručna studija o vernim prikazima psihopata na filmu. U njoj prvo mesto na listi realnih portreta zauzima ovaj veseli dečkonja kod kojeg ne znaš da li je gore njegovo ponašanje ili frizura:

 

Enton Čigur, za kojeg stručnjak što je vodio pomenutu studiju kaže da ga podseća na serijskog/plaćenog ubicu Ričarda Kuklinskog kojeg je lično intervjuisao, ima sledeće psihopatske crte: siromašan emocijama, hladan i neustrašiv, ništa savest i saosećanje, lažljiv i manipulativan, zastrašujuće antisocijalan, društvena štetočina i parazit, više nego samouveren i uobražen. Može biti da su mi neke promakle, neka mi Čigra oprosti. Sve u svemu, kompletna noćna mora od čoveka. 

 

Ovde bih samo spomenuo ponosne nosioce drugog i trećeg mesta te divne liste, perverznog ubicu iz filma 'M' Frica Langa i kolegu mu Henrija iz ' Henry portrait of a serial killer'. Radije bih se osvrnuo na dvojicu drugih fiktivnih, a opet stvarnosti dosta vernih negativaca. E sad, nisam forenzički psihijatar, ali bih se kladio u bilo šta da naredni ljigavi creep čiju ću dražesnu fotku ovde nalepiti ima takođe jedan lep, mirišljav buket adekvatnih karakteristika:

 

Ovaj reptil mrtvih očiju i skoro istih takvih emocija je Luis Blum, antiheroj filma 'Nightcrawler'. Makijavelistički, predatorski fokusirani medijski lešinar što samoubilački brzo vozi kroz L.A. u potrazi za scenama krvavih nesreća i brutalnih ubistava kako bi njihove snimke pretvorio u novac, slavu i karijeru, dakle – moć. Ne boji se ni ljudi ni smrti niti za njih mari, destruktivan, manipulativan, kada mu zatreba nasilan, lopov, lažov, na kraju i ubica. Za njega ne postoji druga osoba, jedino sredstvo za postizanje cilja, publika ili smetnja. Egoizam apsolutan, životni stil kao u pantljičare, osećanja jezivo plitka, sujeta i samopouzdanje impresivni i zastrašujući. Od prve scene jasno je da gledamo stvorenje suštinski drugačije od većine čovečanstva, što je među najbitnijim karakteristikama psihopata. Za to se treba roditi, a ako se na takvu veselu genetiku nadodaju i loše životne okolnosti, tim gore. Naravno, Lu je metafora za lešinarsku prirodu i ponašanje medija koji su svetski dileri prizora ljudske patnje i propasti, no funkcioniše i kao vrlo uspeo, jeziv portret devijantnog, zlog karaktera.

Međutim, lik koji na prvom mestu želim da spomenem zapravo i nije jeziv, svakako ne u poređenju sa ovom dvojicom mamojeba. Evo ga ovde:

 

E, ovaj ovde smešni, pijani i urađeni klošarski seronja bez ikakve sumnje spada u najbolje i najkompletnije umetničke prikaze psihopata ikada. Dostojevski ga se ne bi postideo. A koje psihopatske crte on ima? Pa sad, lakše bi bilo reći koje nema, ako takvih ima. Jer Frenk Galager, antiheroj genijalne serije 'Shameless', kao da ih poseduje sve do jedne.

Totalno i šokantno pomanjkanje savesti? Nego šta. Pokušava da podvodi petnaestogodišnju ćerku, odruka sina i unuka pa ih strpa u zatvor za maloletnike, konstantno vara i potkrada ljude, sve to bez ijedne trunke prebacivanja sebi. Ulični pas ima na sebi manje buva nego ovaj izrod raznih zločina, izdajstava i gadosti za sobom, a opet – o sebi misli više nego besprekorno.

Saosećanje? Jednom je praktično ubio ženu koja je čekala transplantaciju srca; kada su je nazvali iz bolnice sa obaveštenjem kako se donor konačno našao Frenk se javio na telefon i slagao da je ona već umrla. Što se uskoro i desilo. Korist koju je izvukao iz toga? Dve hiljade dolara i televizor. Mrzi me da navedem još milion primera.

Patološka lažljivost i manipulativnost. Neprekidno nešto sere u jedinoj kafani iz koje ga nisu zauvek isterali, hvali se, izmišlja, baroniše besomučno. To radi i na svakom drugom mestu.Konstantno smišlja prevare i vrlo je inteligentan za te rabote. Ljude oko sebe koristi kao stvari da bi odradio ovu ili onu šemu i brzo provali koga za šta može upotrebiti.

  

Grandioznost? O, da. Kada ga jednom pitaju veruje li u boga, on odgovori: „ Verujem u silu koja misli da je veća od mene.“

Plitke emocije? Rekao bih, pošto abnormalno slabo reaguje na sopstvenu degradaciju, neimaštinu, kazne koje ga zadese, opasnosti, ozbiljnost situacija u kojima se nađe. Jednom je dospeo u bolnicu jer je džigerica – mučenica krenula da mu otkazuje od alkoholizma i narkomanije, pa je obavešten da će gi vumre ako ne smanji doživljaj. Njegova reakcija? Išetao se u zimsku Čikašku noć samo u onoj smešnoj bolničkoj haljini što se pertla pozadi – dakle, bukvalno gole guzice – da nađe negde neku gudru. Iskopali su ga pola godine kasnije tokom racije na neku kuću kreka gde je kljucao međ gomilama đubreta sa drugim raspalim pajdomanima. Emotivno nije vezan ni za koga na svetu. Uopšte, kada se razmotre njegova osećanja ne samo da se vidi kako tu mnogo toga nedostaje, već i da ih ima više na rečima nego ikako drugačije.

Potreba za uzbuđenjima mu je izražena, ne može da miruje niti to želi. Uostalom, sa takvim životnim stilom dosada je praktično isključena jer konstantno pravi sranja.

  

Impulsivnost i samokontrola? Jedno odvrnuto na 11, drugo prisutno koliko i poštenje kod prosečnog domaćeg političara. Radi šta hoće kada hoće i kad god uspe, ne hajući za posledice. Dugoročan plan u životu apsolutno nema i čvrsto je zakucan za sadašnji trenutak, mada iza toga ne stoji nikakva zen mudrost nego on drugačije prosto ne ume.

Antisocijalnost? Gde, jebi ga, početi? Dilovanje, prevare, krađe, lažna svedočenja, podvođenje, tučnjave, skitanje, pravljenje nereda na javnom mestu, ilegalna kupovina oružja, drogiranje, pretnje, maltretiranje, ranije pomenuto ubistvo, provale, podmetanja požara… Jednostavno nije moguće nabrojati šta ovaj beslovesni gmaz sve radi a da to nemilice gazi po svim pisanim i nepisanim zakonima. Samo njegovo postojanje siluje sve oko sebe. Konstantno parazitiranje, neprekidna ukomiranost od bezbrojnih supstanci, izdaja i teror ljudi koje očigledno ne doživljava i ne tretira kao ljude, besciljno teturanje, puzanje, spoticanje i provlačenje kroz život koji bi slona ubio više od tri puta – to je njegov stil.

Pre otprilike sedamdeset godina psihijatar Harvi Klekli napisao je knjigu ' The mask of sanity' u kojoj je postavio temelje modernog shvatanja psihopatije. Frenk Galager kao da je ispuzao iz nje, iz opisa Kleklijevih pacijenata, beznadežnih, impulsivnih alkoholičara, luzera, skitnica, patoloških buntovnika i kriminalaca haotičnog životnog stila koji čak ni o sebi ne vode preteranu brigu. Nema tu mnogo materijala za holivudski blokbaster glamur loših momaka kao što je Hanibal Lektor. Jasno, ne mora svaki psihopata da ima sve te crte toliko izražene kao Frenk – psihopatija postoji kao kontinuum tih crta.

Sve u svemu, ja lično preferiram kada umetnost oponaša stvarnost u predstavljanju njenih najgorih, najneodgovornijih, napodlijih i najopasnijih izdanaka. Kojekakvi Džejsoni Vorhisi i Majkli Majersi su mi smešni i nepotrebni jer su najobičnije dvodimenzionalne babaroge koje umeju da urade jednu do dve stvari. Realnost je mnogo strašnija. U njoj, čudovište je nečiji otac, šef, brat, prijatelj, suprug, sedi za istim stolom kao i ti i dodaje ti so, pozdravlja te kad ideš na posao ili u školu, daje ti radni zadatak ili otkaz, miluje i teši, hrabri ili ponižava, smeška ti se dok priprema i sprovodi tvoje uništenje.

To je pravi užas.