king of queens: depresivna komedija, zabavna katastrofa

Zašećereni svetovi TV komedija nisu prosto vreme za zabavu nego i reklame za kojekakve tradicionalne vrednosti. Porodica, ljubav, vera i slična sranja, stare muške & ženske uloge, sve te ozbiljne stvari se proturaju uz zajebanciju tokom beskonačnih sati kojekakvih sitkoma i Boljih Života.

Sva sreća pa ima i onih koji sa svim tim urade isto što i kuče sa travnjakom. Takav je King Of Queens.

Ovde konzervativne parole prođu k'o Arapin na Američkom aerodromu. Kao i oni što bi da ih sprovedu. A humor ne može da sakrije čemeran ton i slike lagane propasti. Ružnoća prati šale, laži i manipulacije plešu sa blesavim zabunama, ogavni postupci mame cerekanje. Prisustvo drame ispod sloja komedije gledaoca pomalo pretvara u sadistu koji se smeje tuđoj nesreći i patnji, makar nestvarnoj. Takođe ga barem malo pretvori u nekog ko ismeva tradicionalne vrednosti jer se smeje zajebanciji na njihov račun.

King Of Queens nam umesto manje-više skladnog braka predstavlja dvoje ljudi tako Frankenštajnovski spojenih i neusklađenih da njihova veza deluje neverovatno i nemoguće - dok se ne saznaju detalji. Tada ima smisla što gledamo ovakav par:

 

Daglas - Dag Hefernan, glupi, prosti, infantilni, donekle dobronamerni i dobroćudni, ali i sebični, lažljivi, manipulativni mamin mezimac i tatina sramota. Ima on meko srce kada nije zauzet laganjem, zlobom i smicalicama.Vozi poštanski kamion, jebe mu se da napreduje, a i to je odabrao skoro nasumice. Poseduje sex appeal vreće krompira i sličan intelekt. Navučen na prežderavanje i kao da je samo u tome dobar. Hoće docilnu, staromodnu ženicu da mu bude seksi mama. Ništa od toga, Dagiša, jer tvoja žena je:

 

Keri Hefernan – Spuner, natprosečno inteligentna, sa telom za Plejboj i licem od kojeg se srce topi,dražesna, dobra, osećajna, svadljiva, agresivna, zlobna, pakosna mala kučka. Radi kao sekretarica u advokatskoj kancelariji, džogira i baca okice čežnjivo ka kulama Menhetna. Povremeno želi da joj na uvce gudi neki fensi violončelista u kakvom teatru, krene na koledž, vidi Evropu. Jeste često đubre i zmija, ali ima želju da se popravi i napreduje u životu, za šta joj treba pomoć. Koju neće dobiti jer je udata za jedno znojavo dupe od čoveka.

 

Šta koji kurac ovo dvoje traži zajedno? Nije ona takva rospija da ne može bolje od tog masnog, trapavog troglodita koji bi pojebao čizburger koliko ga voli i koliko ima stila. Jeste to komedija, ali bre preteraše. Inače bi iza takvog braka morale stajati neke surove, nimalo smešne stvari.

E, taj rad.

Dakle, kada se dobiju detalji, ispada sledeće: Keri ima ozbiljan problem sa samopoštovanjem. Ajde. Njeni kriterijumi za muškarce su preniski, što je uticaj nepouzdanog, nepodnošljivog, u mozak višestruko sprcanog ćaće od kojeg je i pobegla. Ma ne seri. Dagiša nije skroz loš, ima stabilan izvor prihoda, neće nigde pobeći i nikakvu fulju smuvati, niti bi uspeo. On je lik iz njenog davno napisanog životnog scenarija, infantilna, nesposobna lakrdija od muškarca koja voli ali emotivno zlostavlja i zapostavlja - znači, kao tatica. Uz to, Dag je na početku njihove veze, dok se Keri kolebala da li da se ipak smuva sa nekim budućim doktorom, šapnuo neke slatke reči koje su je definitivno pridobile. Za njih godinama kasnije saznaje da su iz nekog matorog, bezveznog filma. I da su upućene psu. 

 

Dagiša uz sve to otvoreno izjavljuje da mu smeta Kerina ambicioznost i povremeno napredovanje, koje često sabotira. To glupavo kozje mudo od luzera kolapsira k'o baba u tri dana zaglavljenom liftu čim ženica ispolji inicijativu tipa samousavršavanje. Uz to je opasan fizički po nju: jednom ju je oćoravio na nekoliko nedjelja poklonivši joj operaciju za otklanjanje kratkovidosti kod nekog mesara što daje popust uz kupone. Takođe: odveo je u neko romantično odmaralište da se podsete na slatke trenutke koje su proveli tamo, mada uopšte nisu – on je tu zapravo bio sa nekom drugom i pobrkao je Keri sa tom nebitnom fuksom. Tu je i epizoda gde Dagiša ne rezerviše na vreme sto u finom restoranu za njen rođendan pa završe u bašti pomenutog dok po njima dražesno i romantično pada sneg. Sve to je zrnce peska u pustinji njihovog čemernog braka. Zaključak : Dag je čovekoliki hemoroid na hijeninom dupetu i ja bih ga bacio međ' plamteće traktorske gume.

Ali on je još i dobar u poređenju sa njenim rođenim ćaćom.

Artur Faking Spuner. Višestruki svetki šampion u gaženju po nervima, sranju po tuđem strpljenju, dobroti i životima. Serijski silovatelj zdravog razuma, impresivan luzer koji nijedan od svojih sedamdeset i kusur poslova nije zadržao duže od par meseci. Emotivno zlostavljanje i zapostavljanje koje Keri od njega trpi bilo bi tragično i vrlo depresivno da nije obrađeno u sitkomu. Artur je oličenje neuspelog pater familiasa, ogavno, nokauta i sekire vredno lice jadne, škartirane, duboko neuspele verzije patrijarhata u malom. Ovo sumanuto, smežurano govno razjebanog mozga i bljuvotini sličnog karaktera spalilo je svoju kuću iz razloga suviše idiotskog da uopšte bude spominjan, pa je završilo u podrumu kod ćerke i zete. O radosti li pevuckave i dugom natkriljene! Kao da je tom paru išta dodatno trebalo za nesreću i postepen hod ka uzajamnoj mržnji i preziru. Artur Spuner se svojom ogavnom kombinacijom mentalne bogaljastosti, manipulativnosti i infantilnog sebičluka, uz sklonost paranoji, kockanju, lopovluku, laganju, prevarama, gudri, te raznim drugim raznežujućim pizdarijama, parazitski posađuje na njihova leđa jašući ih pravo u zajedničku sve goru budućnost. I eto prave komedije, one što hoda tankom linijom između valjanja od smeha i zgroženih suza.

 

Ali nije valjda sve tako loše u ovom izmaštanom, komičnom univerzumu, nešto tu mora funkcionisati kako treba! Neka su Hefernan - Spunerovi disfunkcionalni u pičku materinu, ljudi oko njih ipak moraju biti barem malo bolji.

Aha, da, jeste. Osim što nije. Jer otkud će normalna ekipa da se druži sa nenormalnom? Dabome, nisu svi njihovi prijatelji i rodbina suludi kao Artur, niti glupi kao Dag, a ni kučkasti poput Keri, ali definitivno nisu odraz zdravlja, samopouzdanja, uspeha i uklopljenosti. Kroz njihove padove, neuroze, bolje ili gore prikrivenu homoseksualnost/biseksualnost, komplekse i svašta drugo, ova serija napada tradicionalne vrednosti pokazujući kako se one neuspešno slede - kao i to da često ne treba - zahteve od društva nametnute pojedincu predstavljajući te iste pojedince kako se smešno krive, migolje i slamaju pod njima. Uz to, slabosti ovih sporednih likova ne dolaze iz vakuuma već su logične i barem površno objašnjene. Na primer :

 

Spens Olčin, matori mamin dječarac koji je verovatno gej ili biseksualac, što bi za njega moglo biti dobro ( ipak živi u Njujorku, ne u Jagodini ) da on to sebi i drugima priznaje. Ali ne priznaje, i nikada neće. Kvaliteti koje ima – inteligencija, maniri, načitanost – koriste mu za prodavanje karata u metrou i odskakanje od glupih, nekultivisanih i polupismenih prijatelja koji nisu iznad toga da ga nemilice podjebavaju. Samopouzdanje mu je zauvek sabijeno pet metara pod zemlju, ne samo zbog veličine i izgleda, nego pre zbog vaspitanja i sopstvenih odluka. Morbidna vezanost za majku takođe nije od pomoći.

 

 

Holi Šampert, šetačica kerova, lepša i cakanija ( mada ne i zgodnija ) čak i od gospođe Hefernan, izuzetno dobra duša i sigurno najsaosećajnija, najdobronamernija, najtoplija osoba u seriji. Takođe - alkoholičarka, nesigurna u sebe, sklona vezivanju za promašene, sjebane muškarce nalik njenom tatici - lepkarošu. Nesrećna, tužna, usamljena, često eksploatisana zbog svoje dobrote i spremnosti da pomogne. Na kraju serije završi trudna i potpuno sama. Ala je to komično.

 

Tu je i Deni Hefernan, Dagišin brat od strica, nepopularan, nevoljen, nepouzdan, sklon kocki, dosadan i labilan smarač u koga otac nikada nije verovao a žene ga nikad nisu jurile, pa ni trpele. S vremena na vreme započne neki sitan biznis koji brzo propadne što iznenadi samo njega, a ni to uvek. Spensov je cimer, i oni žive u zajednici nad kojom se konstantno nadvija senka sumnje u strejt orijentaciju obojice. Iako zasmejava publiku, ponekad i prijatelje za koje je pitanje koliko su to uopšte, njegova sudbina sigurno nije smešna već mizerna i pretežno samotna.

  

Ovakvi su uglavnom i ostali sporedni likovi. Ne napreduju kao osobe, profesionalno, materijalno, ni na jedan način, osim ka većem i grđem sjebavanju. Dag i Keri postaju lošije osobe, broj ljudi oko njih žalosno se smanjuje, njihov brak je sve ogorčenija borba dvoje neprijatelja koji shvataju da su se grdno zajebali provodeći godine zajedno. Lepe i dobre stvari u ovom klasterfaku ni približno nisu dovoljne da opravdaju mizeriju i egzistencijalni mrak. Religija ovde omane totalno, molitve i odnos likova prema njima ispadaju predmet ciničnog šegačenja. Staromodna slika porodice, morala i poretka leži u ruinama nad kojima se razlama smeh. Ako, ko joj jebe mater.

Ova serija je sjajna ne samo zbog prilično uspelog humora i odličnih glavnih glumaca, već i zahvaljujući svojoj subverzivnosti, vernom predstavljanju neprijatnih istina, lucidnoj analizi ličnosti i međuljudskih odnosa. Ispod sloja komedije leži drama, na momente još kako mračna i tužna, ali upravo zato ljudska i dublja od kojekakvih forsirano zašećerenih propagandnih nebuloza koje ne odražavaju ono što jeste već ono što se želi. King Of Queens imao je autore dovoljno hrabre za to. Takođe, imao je i ovo: 

 

Doduše, ne baš u bikiniju, ali ne može se imati sve.

rođeni da služe

  

Vekovi gaženja, biča i tame

gmizanja u blatu, truleži, krvi

ponašanje zmije, podlo i smradno

po duhu poslednji, u izdajstvu prvi

namesto pera meci i kame

poreklo nisko, vašljivo, jadno

Slomljenih kostiju

dočekaj svitanje

lišeno neba

beznadno, hladno

Srce kurjaka laje

dok njuška zube kezi

ima sve da ti otmem

a ti u grob poslušno lezi

i puzavac sve svoje daje

kičmu gumenu zgrbi

pred bratom gnusnim što treba

da visi o najbližoj vrbi

te sanja da gmizavac nije

već zver što žedno

krv slabijih pije

u senci sopstvenoj bedno se krije

s njom postaje jedno

k'o da bilo ga nije

Krpa što smradom ropskim vazduh kuži

rođena da pati, drhti i služi

tavorenjem jadnim svet kvari i ruži

i trpa ga u vidik

sve uži i uži

Nema ti spasa, robovska sorto

sama si sebi kamen o vratu

od sabraće svoje

kurjačkog srca

dobijaš jedinu

moguću platu

filmski i tv prikazi psihopata: šta je uverljivo a šta je bullshit

Kada se izgovori reč 'psihopata' mnogi zamisle nekakvog razurlanog manijaka koji satarom preuređuje nečiju fizionomiju, ili možda žvaće sopstveni jezik po naređenju vanzemaljaca sa Saturna, ili pak prijavljuje komšije policiji jer mu zracima iz Američkih svemirskih satelita prže testise. Takođe, puno ih je kojima će se javiti slika iz nekog filma, i ona može izgledati ovako:

 

Sori, ništa od toga. Taj gari je naprosto Terminator pre Kameronovog i Šrafcenegerovog skoro-pa-nezaustavljivog kiborga. Nije čak ni ličnost i nema ni najmanje razrađen karakter. Dobro, onda možda ovaj lik:

 

Ha, ha, ha, pa to je samo jebeni zombi sa mačetom i ima još manje veze sa bilo čim stvarnim nego prethodni bauk. Dobro, ali onda sigurno OVAJ OVDE MAMOJEB :

 

Hmmm, paaaaaa… ne. Bliže je meti, ali je i on promašuje. Hanibal ima razne psihopatske karakteristike, ali zapravo nije ništa drugo nego jako uspešan, harizmatičan antiheroj skrpljen od osobina koje nas plaše i impresioniraju, nešto kao moderni, realniji Drakula. No opet nedovoljno pa da zasluži ovu časnu titulu. A zašto ne? Na primer, ko je ikada video psihopatu da je za nekoga emotivno vezan? Niko i nikada. A Hanibal voli onu FBI curu kao i svoju mlađu sestru, što je bullshit. Uz to je superpametan i ultraprefinjen, pa uspešan psihijatar, pa ovo, pa ono – ma da, svakako.

Postoji stručna studija o vernim prikazima psihopata na filmu. U njoj prvo mesto na listi realnih portreta zauzima ovaj veseli dečkonja kod kojeg ne znaš da li je gore njegovo ponašanje ili frizura:

 

Enton Čigur, za kojeg stručnjak što je vodio pomenutu studiju kaže da ga podseća na serijskog/plaćenog ubicu Ričarda Kuklinskog kojeg je lično intervjuisao, ima sledeće psihopatske crte: siromašan emocijama, hladan i neustrašiv, ništa savest i saosećanje, lažljiv i manipulativan, zastrašujuće antisocijalan, društvena štetočina i parazit, više nego samouveren i uobražen. Može biti da su mi neke promakle, neka mi Čigra oprosti. Sve u svemu, kompletna noćna mora od čoveka. 

 

Ovde bih samo spomenuo ponosne nosioce drugog i trećeg mesta te divne liste, perverznog ubicu iz filma 'M' Frica Langa i kolegu mu Henrija iz ' Henry portrait of a serial killer'. Radije bih se osvrnuo na dvojicu drugih fiktivnih, a opet stvarnosti dosta vernih negativaca. E sad, nisam forenzički psihijatar, ali bih se kladio u bilo šta da naredni ljigavi creep čiju ću dražesnu fotku ovde nalepiti ima takođe jedan lep, mirišljav buket adekvatnih karakteristika:

 

Ovaj reptil mrtvih očiju i skoro istih takvih emocija je Luis Blum, antiheroj filma 'Nightcrawler'. Makijavelistički, predatorski fokusirani medijski lešinar što samoubilački brzo vozi kroz L.A. u potrazi za scenama krvavih nesreća i brutalnih ubistava kako bi njihove snimke pretvorio u novac, slavu i karijeru, dakle – moć. Ne boji se ni ljudi ni smrti niti za njih mari, destruktivan, manipulativan, kada mu zatreba nasilan, lopov, lažov, na kraju i ubica. Za njega ne postoji druga osoba, jedino sredstvo za postizanje cilja, publika ili smetnja. Egoizam apsolutan, životni stil kao u pantljičare, osećanja jezivo plitka, sujeta i samopouzdanje impresivni i zastrašujući. Od prve scene jasno je da gledamo stvorenje suštinski drugačije od većine čovečanstva, što je među najbitnijim karakteristikama psihopata. Za to se treba roditi, a ako se na takvu veselu genetiku nadodaju i loše životne okolnosti, tim gore. Naravno, Lu je metafora za lešinarsku prirodu i ponašanje medija koji su svetski dileri prizora ljudske patnje i propasti, no funkcioniše i kao vrlo uspeo, jeziv portret devijantnog, zlog karaktera.

Međutim, lik koji na prvom mestu želim da spomenem zapravo i nije jeziv, svakako ne u poređenju sa ovom dvojicom mamojeba. Evo ga ovde:

 

E, ovaj ovde smešni, pijani i urađeni klošarski seronja bez ikakve sumnje spada u najbolje i najkompletnije umetničke prikaze psihopata ikada. Dostojevski ga se ne bi postideo. A koje psihopatske crte on ima? Pa sad, lakše bi bilo reći koje nema, ako takvih ima. Jer Frenk Galager, antiheroj genijalne serije 'Shameless', kao da ih poseduje sve do jedne.

Totalno i šokantno pomanjkanje savesti? Nego šta. Pokušava da podvodi petnaestogodišnju ćerku, odruka sina i unuka pa ih strpa u zatvor za maloletnike, konstantno vara i potkrada ljude, sve to bez ijedne trunke prebacivanja sebi. Ulični pas ima na sebi manje buva nego ovaj izrod raznih zločina, izdajstava i gadosti za sobom, a opet – o sebi misli više nego besprekorno.

Saosećanje? Jednom je praktično ubio ženu koja je čekala transplantaciju srca; kada su je nazvali iz bolnice sa obaveštenjem kako se donor konačno našao Frenk se javio na telefon i slagao da je ona već umrla. Što se uskoro i desilo. Korist koju je izvukao iz toga? Dve hiljade dolara i televizor. Mrzi me da navedem još milion primera.

Patološka lažljivost i manipulativnost. Neprekidno nešto sere u jedinoj kafani iz koje ga nisu zauvek isterali, hvali se, izmišlja, baroniše besomučno. To radi i na svakom drugom mestu.Konstantno smišlja prevare i vrlo je inteligentan za te rabote. Ljude oko sebe koristi kao stvari da bi odradio ovu ili onu šemu i brzo provali koga za šta može upotrebiti.

  

Grandioznost? O, da. Kada ga jednom pitaju veruje li u boga, on odgovori: „ Verujem u silu koja misli da je veća od mene.“

Plitke emocije? Rekao bih, pošto abnormalno slabo reaguje na sopstvenu degradaciju, neimaštinu, kazne koje ga zadese, opasnosti, ozbiljnost situacija u kojima se nađe. Jednom je dospeo u bolnicu jer je džigerica – mučenica krenula da mu otkazuje od alkoholizma i narkomanije, pa je obavešten da će gi vumre ako ne smanji doživljaj. Njegova reakcija? Išetao se u zimsku Čikašku noć samo u onoj smešnoj bolničkoj haljini što se pertla pozadi – dakle, bukvalno gole guzice – da nađe negde neku gudru. Iskopali su ga pola godine kasnije tokom racije na neku kuću kreka gde je kljucao međ gomilama đubreta sa drugim raspalim pajdomanima. Emotivno nije vezan ni za koga na svetu. Uopšte, kada se razmotre njegova osećanja ne samo da se vidi kako tu mnogo toga nedostaje, već i da ih ima više na rečima nego ikako drugačije.

Potreba za uzbuđenjima mu je izražena, ne može da miruje niti to želi. Uostalom, sa takvim životnim stilom dosada je praktično isključena jer konstantno pravi sranja.

  

Impulsivnost i samokontrola? Jedno odvrnuto na 11, drugo prisutno koliko i poštenje kod prosečnog domaćeg političara. Radi šta hoće kada hoće i kad god uspe, ne hajući za posledice. Dugoročan plan u životu apsolutno nema i čvrsto je zakucan za sadašnji trenutak, mada iza toga ne stoji nikakva zen mudrost nego on drugačije prosto ne ume.

Antisocijalnost? Gde, jebi ga, početi? Dilovanje, prevare, krađe, lažna svedočenja, podvođenje, tučnjave, skitanje, pravljenje nereda na javnom mestu, ilegalna kupovina oružja, drogiranje, pretnje, maltretiranje, ranije pomenuto ubistvo, provale, podmetanja požara… Jednostavno nije moguće nabrojati šta ovaj beslovesni gmaz sve radi a da to nemilice gazi po svim pisanim i nepisanim zakonima. Samo njegovo postojanje siluje sve oko sebe. Konstantno parazitiranje, neprekidna ukomiranost od bezbrojnih supstanci, izdaja i teror ljudi koje očigledno ne doživljava i ne tretira kao ljude, besciljno teturanje, puzanje, spoticanje i provlačenje kroz život koji bi slona ubio više od tri puta – to je njegov stil.

Pre otprilike sedamdeset godina psihijatar Harvi Klekli napisao je knjigu ' The mask of sanity' u kojoj je postavio temelje modernog shvatanja psihopatije. Frenk Galager kao da je ispuzao iz nje, iz opisa Kleklijevih pacijenata, beznadežnih, impulsivnih alkoholičara, luzera, skitnica, patoloških buntovnika i kriminalaca haotičnog životnog stila koji čak ni o sebi ne vode preteranu brigu. Nema tu mnogo materijala za holivudski blokbaster glamur loših momaka kao što je Hanibal Lektor. Jasno, ne mora svaki psihopata da ima sve te crte toliko izražene kao Frenk – psihopatija postoji kao kontinuum tih crta.

Sve u svemu, ja lično preferiram kada umetnost oponaša stvarnost u predstavljanju njenih najgorih, najneodgovornijih, napodlijih i najopasnijih izdanaka. Kojekakvi Džejsoni Vorhisi i Majkli Majersi su mi smešni i nepotrebni jer su najobičnije dvodimenzionalne babaroge koje umeju da urade jednu do dve stvari. Realnost je mnogo strašnija. U njoj, čudovište je nečiji otac, šef, brat, prijatelj, suprug, sedi za istim stolom kao i ti i dodaje ti so, pozdravlja te kad ideš na posao ili u školu, daje ti radni zadatak ili otkaz, miluje i teši, hrabri ili ponižava, smeška ti se dok priprema i sprovodi tvoje uništenje.

To je pravi užas.