Zdravo,
marionetice od mesa
kako
tvoje polomljene kosti?
Kako tvoja izgažena duša?
Nikako, jer je nema
ni
onostranog
ni
milosti
Samo zadah trulih telesa
i
očaj koji mrvi kao presa
odgore
te ne gleda niko
i
kosmos vapaje ne sluša
Zar to veoma zabavno nije?
Sve crkve
sve
religije
samo
su hijene sa osmehom žileta
a
svetac
mirotočivi
toplom
se krvlju odojčadi mije
Zar
ne znaš da si tek krhki, bedni uljez
u
pustom lavirintu besmislenog sveta
bez
cilja, bez plana
crnoj
zemlji hrana
nevažni
pion
u
gnusnoj koloni
nepodnošljivih
pretećih
dana?
Ali
ljubav, ljubav, vrišti tvoje krvavo grlo
probodeno
nemilom, hladnom kamom nade
ona
je srce svega, jedina mogućnost bega
ono
zoru smisla od večne noći krade
inače
sve je užas
pakao,
obmana
nasumično
nastala sred beskrajne praznine
mrtvila
večnog i konačne tišine!
Opiri
se, ne veruj, lutkice od mesa
moli
svoje bogove, žrtve im prinosi
ništavila
ralje odavno su spremne
ti
si samo travka koju tama kosi
No comments:
Post a Comment